ETIKA SOPSTVENE PRIRODE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

***

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.

I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolja je u tome što ne znam da prepoznam

Gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

Da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost

I svemu pristajem da sam posuda,

Da sam ram koji obmanjuju da je ikona,

Da sam ikona koju varaju da je boja

Da sam boja kojoj pretskazuju da je smisao,

I da sam smisao koji, na kraju ne zna šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,

Što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorčina

Oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.

A vatre : da sagori sve što joj je u zagraljaju.

Blatu je umetnost da blati.

Gorčini da je žešća.

Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.

Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš,

I zato, sve što ti je strano posmatraj

Blagonaklono.

Jer i tvoje je rasuđivanje,

Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

                                                      Miroslav Antić

---

Napomena: Naslov objave nije i naslov ove pesme.

Bora*S

________________________________________________________________________________________________