SKLONI MI SE, VELIČANSTVO……

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U Novom Sadu, 28. januara 2006. godine, otputovao je na VELIKI KRAJ i pridružio se zvezdama.

U znak sećanja. I poštovanja.

Bora*S



VELIKI KRAJ

Ne pozivam te
ali za sobom nisam zatvorio vrata.

DcrnobeloUmro sam
doputovao na veliki kraj
i dobro mi je najzad.

Da vidiš prostranstva!
Samo —
odavde se nikuda ne može.


SVE MOJE ŽENE

Duško Trifunović o svojoj novoj zbirci stihova „Veliko spremanje“ — Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Pera Zubac nalazi da su, ove moje pesme ljubavne, i ja se sa tom žanrovskom odrednicom, slažem, kaže popularni pesnik.

BILO da život prođe u nekom redu ili, pak, zbrci i neredu, posle nagomilanih godina, pred neki kraj ili odlazak, ljudi, po nekom pravilu, „pospreme“ za sobom… Ali, učine to, samo, za sebe. Svođenjem računa, podvlačenjem crte, porukama, opraštanjem i oproštajima, uostalom, na hiljadu načina…

Pesnik Duško Trifunović je „raspremio“ proživljeno i doživljeno — stihom. Sve je sažeo u svojevrstan literarni testament od nekoliko pesama uvrštenih u njegovu najnoviju knjigu simboličnog naslova „Veliko spremanje“, u izdanju novosadskog „Stilosa“. Pesme za koje Trifunovićev pesnički sadrug Pero Zubac kaže, da su ljubavne: „napisane kao razgovor sa nekim veoma dragim i bliskim sa udaljenim kobnim lenkinskim sindromom“. Zubac je to pojasnio a Trifunović se sa tom žanrovskom odrednicom složio:

– U punoj i potpunoj pesničkoj zrelosti Duška Trifunovića evo knjige u kojoj je pesnik i nov i literarno zavodljiv kao u svojim blistavim počecima, naletima mladosti koja progovara samosvešću o prolaznosti, o krajevima koji se uzalud razmiču od početka…

U ovoj, po broju stihova nevelikoj knjizi, više je ljubavnih pesama nego i u jednoj Trifunovićevoj pesničkoj knjizi do sada.

Antologičari, sve brojniji a i izbirljiviji, srećom, ljubavnog pesništva ili pesništva ljubavi u nas, zahvatali su, do sada najvećma iz bisernog kladenca Trifunovićevog ranog opusa, tek ponesto iz „Sok sobe“, a sada će imati priliku da se suoče sa potpunim pesama o ljubavi, znači, jednostavnim, jasnim, univerzalnih poruka: pesmama u kojima počiva iskazano „sveopšte ljuveno“, sveljudska bol i opšteljudsko u sreći voljenja.
„… Oko mene je svet, kome sam davno mogao reći zbogom, a ostao sam tek zato samo, da malo budem s tobom„.
Obraćajući se nekoj ženi, prisno sa „Draga moja“ Duško Trifunović u uvodu ove knjige čitaocima stavlja do znanja da je to „s tobom“, sa nekim dragim — njegova životna tema. Punih pet decenija koliko piše.

 – Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Jedina prava ljubav je između muškarca i žene — tvrdi pesnik kome je i u ovoj knjizi, žena – osa, oko koje se sve okreće. — Ali, to nije jedna žena. Jer nikad ne postoji jedna žena i jedan muškarac. Ima mnogo žena, kojima se, posredstvom jedne „zamišljene“, obraćam i sve su one moje…

Čitajući pesme objedinjene „Velikim spremanjem“, čitalac ne može da zanemari setnu pesničku notu koja je naglašeno prisutna. Trifunović i ne pokušava da je zakamuflira nekim drugim objašnjenjem do onim jednim, istinitim:
  -Dođe vreme kad čovek treba da se povuče, jer ga na to primorava starost, bolest… koje umeju da ponize, povrede… Davno sam u nekim drugim knjigama napisao da je sav život umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, što je bilo „između“, nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje… Ovu toplu iskrenu knjigu, Trifunović završava stihom (opet posvećenim Njoj, Ženi):
Vidiš, Bože, kako ti se molim sačuvaj mi onu koju volim.

LAŽ U STIHU

 Iako je tek izdata najnovija knjiga pesama Duška Trifunovića „Veliko spremanje“, sledeća je već priređena za štampu. Samo čeka izdavača.
– Biće to pesme u kojima ću lagati a da to nikoga ne vređa — ističe pesnik — Knjiga je naslovljena sa „Dogodilo se na današnji dan“ sto je moje polazište za „laganje“ u stihovima. Počinjem, laži kad je kralj Aleksandar stao pored Diogena i rekao mu: „Skloni mi se, veličanstvo…“ Dalje, knjiga govori o raznim istorijskim zbivanjima koja su postala sastavni deo naše literature, naravno, protkana ljubavnim nesrećama i nesporazumima.

Z. T. Mirković | 23.03.2005. | Večernje novosti


ZADNJE VESTI

Sa mnom je gotovo bilo onoga trena
kad sam rekao —
nemoj.

A ti si htela i htela.

A ja sam pitao –
Zašto?

A ti si rekla —
zato, zato i zato
jer tako čini žena.

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi. Suviše znam o sebi i o svemu.
Već sam prešao granicu grešnu
gde ništa nije sveto
i ništa nije sramota.
Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko večni plamen
jedino tvoja lepota.

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi.

Al’ sad je kasno,
ovo su zadnje vesti.
Više se nećemo sresti
osim u nekom teškom snu.


PESNIK KOJI NIJE UMEO DA SE ZALJUBI

 
Još nisam odlučio kako da opišem svoj izlazak iz Sarajeva. Ne znam koliko da lažem, a koliko istinu da kažem.

kul-dusko-trifunovic_310x186Pojavilo se mnogo pisaca koji imaju svoj slučaj iz ovog rata. To je sramota, da čekaš rat da bi napisao roman. Čim prodje rat, to više niko ne čita. Tako su prošli i takozvani pisci iz Drugog svetskog rata. Naročito oni, tipa „krv je moje svijetlo i moja tama“.

Tvrdim da je „Jama“ Ivana Gorana Kovačicća služila kao udžbenik, onima koji su, nakon izvjesnog vremena, vadili oči na isti način kao sto je Goran opisivao.

 Još 1986. godine, napisao sam stih: „Lako je umrijeti, nama prostacima, teško je ostati živ, okružen mrtvacima.“ E, to je moj slučaj. Živ sam, a oko mene devedeset odsto ljudi su mrtvi ili čekaju da to postanu. Stalno pričaju o nesreći, vole je, trljaju ruke i nadaju joj se. Evo je, samo što nije evo sad će…

U Novi Sad sam došao 1992. godine jer mi je ovdje u „Prometeju“ izašla knjiga. Zvao me je Zoran Kolundžija da pita puca li se kod nas. Ja mu kazem: „Pucaju, jebeš im mater, samo promašuju“.

Imam šezdeset i pet godina i prije neki dan sam otišao u penziju.

 Sad treba da sakupim još para da bih otplatio u Novom Sadu stan od trideset kvadrata, koji su mi prijatelji obezbijedili.

Onda ću sačekati da umrem, pa da daju moje ime nekom vrtiću. Kakva divna budućnost. Uživam u Vojvodini, u suncu, samo mi ovdje ništa ne sme ispasti iz ruke, jer bi odmah niklo.

U početku su piscu najveća inspiracija samoća i nesreća. Posle shvatiš da ne moraš robovati istoriji i teoriji književnosti. Nisam mogao ostati u pjesničkom jeziku koji se sastojao od vjetra, vode i magle. Nisu me interesovale te elementarne nepogode. Jedno vrijeme sam radio kao šumar, čuvao međede i gonio seljake.

 To mi je izbilo iz glave potrebu za prirodom. Shvatio sam da je vjestačko bolje od prirodnog.  Šumari najčešće umiru od tuberkuloze, a mi stalno ponavljamo: „Jao šuma, to je zdravlje, čist vazduh…“ Vraga! Priroda ubija sve drugo da bi ona živjela.

Neki su pokušavali da naprave karijeru pišući protiv betona, Novog Beograda. Nije mi jasno što onda ne zive u barakama, što ne kopaju zemunice po Zemunu. Ja volim tehnički napredak. Neki dan sam smislio pjesmicu: „Moja mala, ako ti ne smjeta, ljubiću te preko interneta.“ Jedino mi je žao što niko neće da baci atomsku bombu, pa da se čovečanstvo malo primiri.

Stalno me plaše nekim pričama kako postoje mikrobi, amebe, nešto nevidljivo što će da me pojede. Kažu da se mikrob može vidjeti samo kroz mikroskop. Gledao sam i mislio da su podmetnuli nešto pod ono staklo.

 A umalo nisam ostao bez jedne ljubavi jer su počeli da lupaju kako su žene nosioci raznih zaraza. Izmislili su i one priče o prvoj ljubavi. Nije valjda da ti je prva ljubav ona koja ti je u neko doba dala ili neka nesretnica kojoj si ti uspio da otmeš, ili ove priče o sidi. Ovaj naš prostački čovjek nije cčestito ni triper dobio, a odmah hoće američku bolest i trči da se testira. To je neviđen prostakluk. Užasavam se kad vidim gdje i s kim živim.

Nikad nisam bio zaljubljen. Jedno vrijeme sam pokušavao, ali na kraju ispala velika nesreća. Švercovao sam dvjesta pedeset kilometara vozom, da bih joj dao cvijet i čuo je kako diše.

Odgovarala je na moja pisma i ja sam računao da je to ljubav. Pa kad su odgovori prestali da stižu, opet sam sjeo na voz, a njena gazdarica, sva vesela, mi je saopštila da se ona udala.

Sramota je kad ljubav ima veze sa udajom. Zaljubljenost je nenormalno stanje i zar u takvom stanju treba zasnivati porodicu. Poštujem ljude koji se vole, kažu da im je tad sve lakse. Šta ćes, ima svakakvih ljudi?!

Odnos izmedju muškarca i žene je čisti kič. A i država se tu umiješala, pa kad se vjenčaš — to ti je država udarila štambilj na švaleraciju. Imam lijepu djecu i ženu, ali su svi pobjegli u inostranstvo. Ne patimo što nismo zajedno, već što smo ekonomski propali.

Davno sam došao do tužnog zaključka da su ti prijatelji oni sa kojima imaš zajednički posao. Nisam porodični čovjek, za to nisam talentovan. Moja žena se, svojevremeno, družila sa ženom Marsada Berbera. Naša djeca deset godina nisu znala da ne pripadaju istoj familiji. Mersad je znao prekrasno da jede i pije, veliki je to slikar. Mene je trpio jer ga nikad nisam pitao pošto je slika. Inače, nikad nisam imao nezamjenljive drugare. Nisam volio da idem po slavama i svadbama. Morao sam otići na nekoliko svadbi, ali bih pobjegao čim počne muzika. Sa Mikom Antićem se nije moglo družiti, jer je bio fini, veseli monologističar. Godinu dana je bio stariji od mene, ali se ponašao zaštitnički, što mi nije naročito smetalo. Jednom smo gostovali u Herceg Novom i on krene da recituje, napravi vatromet, a onda me najavi riječima: „Slušajte njega, i on je dobar pjesnik“.

Šezdesetih godina sam dobio Brankovu nagradu i već tada su me priznali. Onda sam u Sarajevu izmislio „Sudbonosne dječake“. Bili su tu Rajko Petrov Nogo, Radovan Karadžić, Abdulah Sidran… Bio je to fantastičan pokret iz kog su izasli veliki ljudi. Sve ono što vrijedi u našoj literaturi su ti dječaci. Poslije 1968. godine, sve su nas zaposlili, a rad je veliko zlo.

Mi smo bili slobodni umjetnici, a to ne valja, smeta državi.

Tad sam dobio posao na TV Sarajevo, u muzičkoj redakciji. Zatekao sam razbarušene, prljave momke koje nisam htio da pozdravljam na ulici. Odjednom smo postali kolege. Oni su sebe zvali muzičari i da bi im svirka imala smisla sio sam i pisao im tekstove. Do tad su moje pjesme obavezno čitali u komitetu. Imam brata mlađeg sedam godina, koji je bravar i posvetio sam mu jednu finu pjesmu. O tome kako svako jutro ide na posao, ustaje u pet, uz put kašlje, uz put puši i uz put diše čisti zrak… „ide teška industrija na biciklu, nosi hljeb i veliko srce svoje“. Zovnu me na razgovor i kažu: „Kako ti to misliš, da naša teška industrija može stati na jedan bicikl?“

Onda sam vidio sa kakvim budalama imam posla. Tad sam počeo pisati šlagere.

Goran Bregović je pametan momak koji je uvijek radio tako da nas zajebe. Svoju muziku je zvao čobanski rok i htio je da se izdvoji iz mase. Rekli su mi da sve pjesme liče na nešto, a on je odgovarao: „Jebeš ono što ni na šta ne liči“. Imao je moć da nas zbuni, da povjerujemo kako je jako sposoban.

Nisam se obogatio od toga što je po sto hiljada ljudi pjevalo u glas moj tekst: „Šta bi dao da si na mom mjestu„, „Ima neka tajna veza„, „Glavo luda„, „Milicija trenira strogoću„, „Ti si mi u svemu bila naj, naj, naj„…

Drago mi je što se nisam obogatio, jer da sam tad zaradio velike pare, kao svaka budala bih kupio nešto i to bi ostalo u Sarajevu. Ovako su mi ostali samo rukopisi, knjige, slike… Za to me nije briga, jedino mi je žao Aninog pianina. Živjeli smo na jedanaestom spratu i taj pianino nismo mogli da unesemo u naš lift, već smo ga ubacili u onaj parni. Odvezli smo se na dvanaesti sprat i onda sam ga sa prijateljem jedva spustio u naš stan.

Ana je bila mala, spavala je i kad je ugledala poklon, samo je promrmljala: „Nemojte me buditi’, nemojte me budit’.“ Mislila je da sanja. Nedavno mi je iz inostranstva napisala: „Ponekad sanjam naše stvari i jedina mi je utjeha što niko neće moći da iznese moj pianino. Oni će se čudom čuditi otkud to na jedanaestom spratu. Tamo ga je mogla donijeti samo velika ljubav…“

Osim tih Aninih riječi, sve drugo mi je besmisleno. Moj sin Severin je luato Evropom pet godina i lutajući je sazrio.

Sa dvadeset i dvije godine sam počeo da pišem. Svoju prvu zbirku pjesama napisao sam na vratima vagona, jer sam dvanaest godina radio u fabrici kao majstor-bravar. Pravio sam vrata za vagone i nikada nisam zakasnio na posao.

Uvijek sam se ponašao po zakonu, nisam vikao: „Dajte mi slobodu“. Sam sam je obezbjedjivao tako što sam bio poslušan.

Bojao sam se škole jer su me tamo ispitivali. Profesor te pita, a ti znaš da on to zna. Mislio sam, kako su blesavi, pitaju te ono što već znaju. Onda sam došao do zakljucka da jedino ako budem pisao neću morati nikome da polažem račune. To što pišeš ne moraš nikome da pokažeš.

Vjerovatno sam jedini koji je upisao fakultet bez završene škole. Studirao sam dvije godine, i bio sam najbolji. Dođem na fakultet, a oni uče „ili grmi, il’ se zemlja trese“. Mislio sam da se zezaju, jer sam te pjesme od malena znao. Brzo mi se smučilo to studiranje. Volio sam da se bavim samo onim što mogu s lakoćom da prebrodim. Trud znači rad, a rad znači robot, a robot je robija. Nikad nisam htio da budem na robiji.

Pitam profesora na fakultetu: „Da li bi više volio da pročitaš sto osamdeset knjiga ili da napišeš jednu?“ On kaže da bi volio da napiše jednu. E, onda mu rekoh da ja idem da pišem tu jednu, a on neka nekom drugom da da čita onih sto osamdeset. Tako sam napustio studije. Čitati neke školske pisce korisno je jer možes da naučiš kako ne treba pisati. Jedino vrijedno što sam naučio bila je gramatika.

Sad vidim da se u Jugoslaviji skoro svi spremaju da nauče neki strani jezik, da mogu lakše prihvatiti neprijatelja kada im dođe po glavu. Ali, neka ih, neka se vježbaju, bolje će proći. Stranci će nam uzeti pruge, rude, žene, Pančićevu omoriku… Sve će to uzeti, samo ne mogu naš jezik. Njega će učiti njihovi špijuni da mogu da saznaju šta se mi domunđavamo između sebe.

Pjesnik sam već četrdeset godina i meni je jezik i osnovno i obrtno sredstvo. Napisao sam dosta lijepih rečenica, samo je pitanje hoće li postojati narod da ih razumije.

Moja pjesma kaže: „Već je došlo krajnje vrijeme, Bog da sredi, da bar jači, kad ne može pametniji, da pobijedi„.

Otac mi je umro u tridesettrećoj, kada sam imao dvanaest godina. Više mi je pomogao mrtav, nego živ. Kao mali stalno sam krao, sve što se jede, a i neke sitne stvari koje nisu za jelo. Krađa i prošenje su strasti. Kad bi nas uhvatili u krađi, tukli bi i Milana, i Savu, i Vladu, jedino mene nisu. Kad pitaju, čiji si, samo kažem pokojnog Vase. Taj pokojni Vasa mi je bio anđeo čuvar. Da je Vasa bio živ i mene bi tukli.

Majka je ostala mlada udovica, bila je stroga i smatrala je da treba pošteno živjeti. A to pošteno je značilo da se ne miješa sa muškarcima, ako joj nisu braća i rođaci. Ona je cijepala drva, pravila tarabe… Kuća nam je bila najurednija, samo da se ne bi reklo da je to udovička kuća. Kad je počeo ovaj posljedni rat, pozovem je iz Sarajeva u Bosanski Brod, gdje je živela, da pitam pucaju li tamo jer znam da na televiziji nema pravih informacija. Kaže da pucaju isto onako kao kad pobijedi „Zvijezda“. U osamdesetoj godini uzela je svoju tašnu, odsječak od tatine penzije na dvadeset i pet dinara i pobjegla u Srbiju.

Strašno se ljuti kad kažem da roditelji nisu potrebni djeci. Potrebni su im samo do desete godine, jer roditelji vaspitavaju djecu da liče na njih. Posebno se trude oko toga sve do faze kad postanu strašno dosadni i opasni po djecu. Onda djeca počnu da sanjaju kako su im roditelji umrli. Svijet nije pravilno poređan, više od polovine predstavlja nam opterećenja. To je priča potiv slobode. Škola služi da država zna gdje su djeca u određeno doba dana, da bi mogla da im iskorišćava roditelje. Studiranje ničemu ne služi, naročito kod nas. Jedino da studenti povremeno dignu svoj glas i naprave protest. Nauka koja se uči već je prevaziđena. A i ovi što uče to samo rade da bi mogli otići u inostranstvo. Zato je najbolje da mladi ljudi idu odmah, da država na njih ne bi trošila pare, a da oni ne bi bukačii i zbog toga dobijali batine.

Prvi put sam čuo da intelektualac i dostojanstvo idu zajedno na demonstracijama 1968. godine. Tad su na ulici izgovarane prekrasne rečenice. Jedan od mojih učenika je vikao: „Sačuvajmo dostojanstvo intelektualca“. Vidio sam neke koji su nosili Titovu sliku i milicija zbog toga nije smjela da ih tuče. Parodija je bila kad su na poleđini majice stavili sliku Šabana Šaulica. Sve u mom životu bila je jedna velika smijurija.

Pokušao sam da se prilagodim, ali kad sam vidio da ne mogu da pratim toliku količinu gluposti, nastojao sam da ih prevaziđem. Nikad se nisam trudio da učim druge.

Moja poruka je: „Slušaj mene, a radi po svome!“
Tanja Vujisić, Novi Sad, 1998.

SUVEREN

Kad budem imao svoju državu
imaću konačno svoju pravdu
i svoje pravosuđe.

Imaću svoju vojsku
svoje fabrike naoružanja
kupce i preprodavce
imati svoj novac
imati svoj ključ …

Neće mi biti lako
imaću svojih briga.

Imaću svoju suprugu
njene osmehe
njenu ljubav
svoju kašiku
svoju čašu
svoj otrov u časi
revolver pod jastukom
svoj strah
i strah za narod svoj.

Neće mi biti lako.

Imaću svoje pesnike —
vesele za tužne dane
a tužne za vesele
imaću svoje atentatore
i svoje agitatore
svoje dušebrižnike
i svoje doušnike …

Moći ću da biram
i da budem biran.

Neće mi biti lako
uz moga fotografa
i moja rukovanja

uz moga biografa
i moja kumovanja …

Imaću teških briga …

Imaću svoju smrt.

Svoju zastavu na pola koplja.
I svoju žalost nacionalnu.

                                                            LJUBAVNO PROSTRANSTVO

Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom

Ako si kraj mora
do mora sve je naše

Ako si na vrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
To prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.

imagesDT

secanja.com

DUŠKO TRIFUNOVIĆ, srpski književnik, pesnik i televizijski autor, rođen je 13. septembra 1933. u selu Sijekavac kod Bosanskog Broda. Umro je 28. januar 2006. godine, u Novom Sadu.

Nije bio član sekcija, ni mladi pesnik pionir. Prvu pesmu napisao je tek po povratku iz vojske, sa 22 godine. U Sarajevo dolazi sa 24 godine i zanatom bravara, ali već sledeće godine izdaje prvu knjigu. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Svrstan je u talas nove urbane poezije sarajevskog kruga, gde je najduže i stvarao. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rok en rol škola.
Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“. Po izbijanju rata 1992. godine prelazi da živi u Novi Sad gde nastavlja da radi za TV Novi Sad.
Najpoznatiji je postao na osnovu saradnje sa rok sastavom „Bijelo dugme“. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik sarađuje sa rok bendom.

Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao sto su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i mnogi drugi. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, Seida Memića Vajtu a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović („Ima nešto„).

Ukupno je oko 150 njegovih pesama komponovano i snimljeno.
Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, 30. januara 2006. gde je imao kućicu u kojoj je boravio i radio.

BIBLIOGRAFIJA: 1994. „Tajna veza“ (izbor iz poezije) , 2000. „Veliko otvorenje“, 2001. „Dokazni materijal“ (knjiga poezije), 2002. „Gola seča“ (roman)

FILMOGRAFIJA: 1968. — „Ram za sliku moje drage“, 1970. — „Život je masovna pojava“

NAGRADE: Brankova nagrada 1960,  Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva, Savezna nagrada za brigu o deci, Nagrada „Iskre kulture Vojvodine“, Instelova nagrada, Zlatni ključić.        sr.wikipedia.org

IMA NEKA TAJNA VEZA> http://www.youtube.com/watch?v=1m6V0oWRsEs

Ima neka tajna veza
Za sve ljude zakon krut,
Njome čovjek sebe veže
Kada bira sebi put.

Sidro koje lađu čuva
Da ne bude buri plijen,
Tone skupa sa tom lađom
Jer je ono dio nje.

Ima neka tajna veza
Tajna veza za sve nas.
Ima neka tajna veza
Tajna veza za sve nas.

NAŠA PISMA

Naša su se pisma mimoišla
žurila sam da ti javim sreću
al po tvojih nekoliko riječi
vidjela sam – više pisat neću

Ja sam pisala
kako molim sunce
da te kao moje srce prati

a ti si pisao
da nemaš vremena
i da ne znaš kad ćeš ga imati

Naša su se pisma mimoišla
sve što sam ti pisala – ne važi
naša su se pisma mimoišla
i ni jedno odgovor ne traži


MORAM BITI POSEBAN
 
Sada znam da je to stvarno bilo neprijateljstvo, jer sam i počeo da pišem zato što nisam bio prijatelj realnim, normalnim ljudima koji su se muvali oko mene

U doba najveće slave Duško Trifunović je pitao tadašnje Jugoslovene: „Što bi dao da si na mom mjestu“ i to uvezao sa dve nespojive balkanske posvećenosti. „Da te mrze a da ti se dive“. „Bijelo dugme“ je to otpevalo kao odgovor muzike. Ipak, u Bosni je presudio ključ. Svako je udario granice i na svoj deo njegovog stiha.

Duško Trifunović, 1933, Sijekovac kod Bosanskog Broda, pisao je poeziju koja je doživela muziku. Komponovano je oko 300 njegovih pesama. Za pedeset godina napisao je dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama.

A, kada je počelo i ko je upalio svetlo?
■ Nikakve šanse za razvoj nisam imao u tadašnjem načinu življenja i na prostorima na kojima sam živeo. Usamljen dečak, mršav, bez zaštite. Učio sam zanat i mislio sta ja to mogu sam da uradim. Kako to ja mogu bez oca, sa nepismenom majkom, sa ujacima koji su rasuti po svetu, sa stričevima koji imaju samo jedan cilj a to je rad u fabrici. Šta ja mogu sam a da ih ne ostetim? Dođem do zaključka: ako pises nesto, onda to možes sam. Biće mogućnosti da budes nesto, da opstanes. Sve ostalo je izgleda bio talenat. Verovatno je to ta samouka sposobnost da savladas neko područje koje ti pomaže da živis. U fabrici sam radio dvanaest godina kao bravar. Pravio sam vrata za vagone. Pesme sam pisao tako sto sam ih krio od drugih. Sredina u kojoj sam živeo mogla me ugusiti skroz: Sta on sada pise i sta ima da saopsti. On zna da priča i da govori i moguće je da to iskoristi na konferenciji, pa da mu dusa bude mirna. Na konferencije nisam isao. Jedina veza sa svetom u to doba bilo je to sto sam u radnom odnosu i to sto sam igrao fudbal. To su dve veoma važne kategorije da ne budes smesan.

Jos uvek smo bez priče o drugovima i poeziji?
■ Znao sam nesto sto je njima bilo neobično. Nisam se prilagođavao toj sredini iako su ljudi od mene tražili tek toliko da ne rovarim, da ne budem pogresan. Posle je doslo vreme kada su otkrili da pisem, a već sam bio u Sarajevu. Onda sam čuo kako jedan kaže: To je onaj sto nesto pise, treba videti sta on to pise. Jer, taj posao je bio na rubu neprijateljstva. Sada znam da je to stvarno bilo neprijateljstvo, jer sam i počeo da pisem zato sto nisam bio prijatelj realnim, normalnim ljudima koji su se muvali oko mene. To su bila čudnovata previranja u mojoj glavi. Pokusavao sam biti kao ostali. Onda sam video da mi nije potrebno. Biti kao drugi znači zavrsiti svoj posao. Pogledaj kako radi komsija i odmah znas kako se živi. Važno mi je bilo da moram biti svoj, da moram biti poseban.

Kako se u to vreme u Sarajevu snalazi bravar, a kako pesnik?
■ Objavio sam prvu knjigu 1958. godine. Napisao sam je u strahu, čisto hormonski. Krio sam je u železničkoj radionici od kolega koji su bili dobri prema meni, ali ne bi oni shvatili sta ja to sada pisem. Onda su prelistali knjigu i začudili se da ne pisem o njima, nego da imam neku temu izvan njih. Nisam bio hroničar radnog dana u fabrici i iznenadili su se, pa me vise nisu dirali.

Znali su da znam nesto sto znaju i učeni ljudi. Kod ove knjige su mi pomogli Izet Sarajlić i Risto Trifković. Druga knjiga se mora pisati po pameti i za nju sam nasao oslonac u narodnoj poeziji, a objavio je Mesa Selimović. Onda je izasao zakon da se bez skole može upisati fakultet. Ja sam prva generacija koja je to iskoristila.

Jeste li bili sumnjivi režimu?
■ Ne. Ja jos nisam znao da postoji režim. Režim je milicija. Ne smes prelaziti ulicu na krivom mestu. To je sve sto sam znao o režimu. Ja sam sada u žiži događaja. Dobijem „Brankovu nagradu“. Tada su mi rekli: Kada si ti dobar Novom Sadu onda si sigurno dobar pesnik. Odlazim na književne večeri na kojima čitaju Andrić, Davičo, Crnjanski, Zogović. Imali smo tu pokretnu skolu poezije. Znao sam da, ako sam ja jedini pisac, a mnogi su me hvalili, onda to nije dobro. Moram da stvorim podmladak svo jih pristalica ili pesnika koji pisu.

Da vas hvale i veličaju? Sema autoriteta?
■ Nije. Nisam smeo. Onda sam sebi smrdim. Rekao sam im: Jednom svetu jedan pesnik jedne vrste je sasvim dosta. Samo sam ih ohrabrio. Krčio sam put, posle su svi mogli da prođu. Ali, sve ono sto sam ja uspeo da preskočim da se izvučem, da ne budem žigosan, da ne budem na crnoj listi, oni nisu shvatili. I dosli su na crne liste. A država da bi se resila njih, tako borbenih i agresivnih i sposobnih da kažu tesku reč, mene zaposli na televiziji — muzički omladinski program. To je bilo posle 1968. godine. Ti ćes raditi tu, i sta ti imas sa onim mangupima.

Ko su bili mangupi?
■ Rajko Nogo, Abdulah Sidran, Radovan Karadžić, Drago Jovanović, Todor Dutina, Stevan Tontić i drugi. Sjajnih momaka je bilo. Svi su bili na granici neke jeze, strogoće. Hteli su da poprave svet. A ja ih to nisam učio. Ja znam da pesnici ne mogu nista svetu. U muzičkoj redakciji zateknem manijaka koliko hoćes a tek je počela priča o rokenrolu. Pisci iz čijeg drustva sam otisao smatrali su da sam to uradio zbog žena i para, a muzičari su smatrali da sam poslat od nekog komiteta da ih kontrolisem. Tako sam bio skroz ugrožen njihovim improvizacijama. Onda sam uljudio muzičare tako sto im nisam dao da pevaju gluposti već sam počeo da pisem reči za njih. Od bivsih mangupa danas je samo Sidran u Sarajevu i akademik je.

Jeste li se sretali sa Sidranom?
■ Godine 1992. uzeo sam svoju torbu i izasao preko tog koridora. Komsija mi pre toga pokazao pistolj i pita me imam li ga i ja. Nemam, kažem, sta će mi. Onda je on meni rekao: Ako imas pistolj, oni će doći da ti ga uzmu. A, ako nemas, doći će da ti uzmu sve ostalo. Vidim, oni tu igraju neku svoju igru. Ja nemam nista sa tim. Uspeo sam da žena i deca odu iz Sarajeva. Onda sam i ja izasao, posle sam saznao da je to bio snajperski koridor. Izasao sam i vise se nizasta interesovao nisam.

Imali ste pun život u ovom gradu i nije bas lako razumet i potpuni prekid s njim?
■ Jeste. Morao sam, ako hoću da ostanem živ. Nemam ja vremena da se bavim proslosću. Kada sam dosao u Sarajevo 1958, bilo je u njemu sedamdeset hiljada stanovnika. Kada sam morao da odem, bilo je 570 000 dusa. Znači, pola miliona ljudi je doslo da vidi sta ja to radim. E, onda sam ja bio visak. Otisao sam i, kao sto se ne vraćamo svojim bivsim ljubavima, tako se ni tamo ne mogu vratiti. Znam istoriju Sarajeva i znam da je uvek tako bilo. Meni je drago da su ljudi živi i da rade svoj posao.

Misleći na taj nesrećni rat, ipak pitam za mir koji se na ovim prostorima naziva jugonostalgija.
■ Nista. Nostalgiju sam izbacio iz upotrebe. Reč nostalgija znači — povratak bolu. Sta sam ja tamo uradio i ostavio, to ne bih mogao da preživim. Mogao bih, kako ne bih, evo, ovo sam preživeo. Nema nostalgije. Ja sam proleter. Oni kažu — gde mi je dobro, tu mi je domovina. Ja sam to doživeo kada sam dosao u Novi Sad. Mene su ljudi ovde hranili.

Nahrane te, ali ti natovare da si dođos?
■ Jesam dođos. Pitao sam taksistu kada ističe dođoski rok? Kaže mi: nikad. O meni se ovde pise i dobro i lose. Onaj sto o meni pise lose, dođe pa mi kaže: jesi li video sto sam te srezao. Ja njemu kažem da nisam čitao. Ima jako dobra formulacija. Ti izbaci, ali ja ću ti je reći: U neznanju popinje se na nju. E, to neznanje je meni mnogo vise koristi donelo nego znanje. Ja to kažem i to je moje istorijsko „ne“. Sto da čitam nesto sto neko protiv mene pise.

Iz ove epizode se bas ne vide argumenti dotičnog.
■ Argumentacija je da sam ja ovamo doneo miris baklave. To je tipično dođoska odrednica. Jer ja sam visak. Ja sam njima zauzeo prostor. Ali, nisam im zauzeo nista. Ja jedva čekam da ne radim nista.

Kako je sada ovde reći: ja sam Dusko Trifunović?
■ Vise to i ne govorim, već to rade drugi. Ja sam vrlo nečitan pisac, ali sam slusan. Moje se pesme pevaju, ali se ne zna da su moje. „Bijelo dugme“ i Zdravko Čolić pevaju moje pesme, ali mene nema nigde. Sada me polako uvlače i ja se toga bojim. Zato, čim čovek počne da postoji, očito je da ga uskoro neće biti. Da će umreti.

Kod Srba vladaju pesme koje moraju zarađivati?
■ Ovde ljudi sirotinjski posmatraju život. Uvek se tražilo to od čega će se živeti. Pojavila se sansa za razvoj. Nasi nisu zaradili ovde pare, ali ima puno nasih nesrećnih ljudi u svetu. Kod njih je ona nesrećna nostalgija i želja da se čuje glas odavde. Folk pevači su otisli u svet i to je postalo privreda. U vreme kada sam pisao za Vajtu, za Čolića, to nije bio biznis. Kod ovih narodnjaka nije to nas jezik i nasa muzika, ali je to otislo tamo gde je biznis i gde vlada nostalgija. Posle je i ovde doslo da se može napuniti stadion od 80 000 ljudi. Tako su zaradili finih para i ja se ponosim njima.

Jeste li, devedesetih, i vi postali nacionalista?
■ Ma jok, ja ne priznajem ni nacije a kamoli nacionaliste. Nacija je neka francuska izmisljotina koja nam je poturena da bismo bili stoka. Taman posla. Ja to znam po ženama. Kada sam bio momak nije bilo nikakve nacije. Dobra je, nije dobra. Prijemčiva, drustvena ili ne. To je bila sva nacija. Ali, ubacili se politikanti. Ja i mala jedne vere nismo, mi kujemo bratstvo i jedinstvo. I to na jebenoj bazi. Tako da mene nikada nisu uvukli. To ti je kao fasirana snicla. Imas komad mesa i stavis ga u masinu, pa sameljes. Svako zrno nesto znači, onda ga ti opet spojis, e da bi napravio sniclu.

Zahvaljujući naciji, neke borbe izgledaju kao briga za srpski narod, za srpske zemlje?
■ To je politika. To nema veze sa duhom i umetnosću. Treba da postoji jer se veliki broj ljudi bavi time. Borba za srpski narod je isto sto i borba za hrvatski narod. To ti je ta fasirana snicla. Goranova „Jama“ je udzbenik kako se to radi. Jame su ponovo pune nesrećnika. Jedni su jači pa to rade. O tome mislim kada sam sa sobom sam. Pretražujem sta sam to radio. Koliko sam brljao po životu i jesam li se upetljao u nesto od toga. Ja sam srećan čovek jer se moja reč ne poklapa ni sa jednom njihovom, političkom. Ja nisam tendenciozan. Moja namera je da poživim zdrav i da nikoga ne povredim, da ne obrukam bližnjega.

Pustimo masti na volju i ovoga časa ste u Sarajevu?
■ Da sada odem, bio bih veoma nesrećan. Ne bih mogao da nađem ljude koje sam susretao. Mnogi su ubijeni, kao pesnici Slobodan Samardzić i Žarko Sipka. Žarko je napisao onu prelepu pesmu Sve smo mogli mi da je duži bio dan. Verovatno bih napravio gresku i pitao za nekog koga vise nema. Ja sam svojoj ženi dao punomoć, ona je u inostranstvu, da izganja stan. Telefoniram joj i kažem: Stara, ako mognes ući u stan, u mojoj sobi na stalaži ima sedam fascikla, žute su, i uzmi makar jednu. Da vidim sta sam to pisao. Kaže ona meni: Stari moj, ni radijatora nema, ni parketa nema a kamoli tvoje sobe, a kamoli tvojih žutih fascikla. I sada, sta ja tamo da tražim. Nemam ja vise maste. Mogu izmisliti. Kao dođem ja a tamo moji rukopisi koje sam pisao 15 godina. Ali nisam ja toliko glup da bih mastao. Znam da je masta nesto sto nas zavodi u stranu isto kao istina. Mi istinu govorimo samo kada nemamo maste. Ja ne mastam vise. Izvan svojih reumatičnih mogućnosti ja nikakvih potreba nemam za nekim drugim svetom i za nekim drugim događajima.

U kući, u dobroj atmosferi i dok pravite ručak, osim dnevnosti koja nas netremice prati, sta vas jos veže za taj čas?
■ Mene su pustili da ostarim a da ostanem siromasan. A tako sam plemenitih reči imao. Toliko izuzetnih i finih od kojih bi se moglo lepo živeti. Ja sam zaradio penziju a go sam k’o pistolj a silne sam poslove sam uradio. Kada je bio onaj ZAM (Zabava miliona pr. aut) moji saradnici i ja, muzika je bilo njihovo delo a reči moje, dobijemo honorar. Gradacija zarade je strasna. Jedan od njih je kupio pola kilometra obale Neretve od tog honorara, a drugi kupio jahtu dugu 13 metara i dve kuće popravio. Ja sam dobio toliko da sam mogao bratu kupiti sedam lesonit ploča da pokrije svoju vikendicu. Da nije bilo mene, oni ne bi mogli dobiti te pare, jer od mojih tekstova su uobličili svoje delo. Sve te pesme postaju velike samo ako ih pametni muzičari provuku kroz svoj orkestar, kroz svoje pevanje.

Vasa priča se mesa sa mnogo usuda. Kao da je bila po zamisli nekog visnjeg? Sta je vasa verzija?
■ Jos mi se nije prijavio i tražio od mene da mu se zahvalim sto mi je pomogao. Ja se nisam mučio dok sam pisao, ali nije bilo lako. I onda, ako me on naveo na to da se toliko patim, onda je on gresan. Ako se njemu sviđa to sto sam ja radio, onda sam ja gresan sto tako mislim o njemu. O sudbini, o Tvorcu. Možda je sve to božja ruka, ali ne mogu da budem takav, pa da ja mislim da sam delo neke Tvorčeve ruke. Nije. Mene devojke nisu htele kada sam bio mlad. Ja sam o tome pisao. Da ne bih pisao o njima, posto me one neće, ja sam pisao svoje pesme. Uglavnom, od te nesreće sam počeo da pisem prve pesme. A onda kada su one promenile kriterijum, pa su pristale na saradnju, tada sam ja već bio pametan da treba postovati svaku svoju emociju i zapisati je. Ja sam skoro prestao da nosim notes, onaj u kome zapisujem reči. Sve sam napisao bas tako sto sam zapisivao kada naiđe božanska reč. Smatram da je božanska reč, jer sam napisao stih do koga mi je strasno stalo i svi se u njemu mogu naći. A on glasi: Nasa se ljubav sastoji u tome da svoju ženu ne damo drugome. To je tako prosto, tako prostački. To je sustina. I to je odgovor na božanske ljubavi prema ljudima, prema domovini…. Ne damo je drugome. Moj svet je pun surovih događaja.

Lazar Kaurin | 01.04.2005.


Priredio: Bora*S

________________________________________________________________________________________________

10 thoughts on “SKLONI MI SE, VELIČANSTVO……

  1. Ne izražavam na ovaj način poštovanje prema Dušku, samo zarad njegovih ispisanih reči magičnih. Jedan je od LJudi koje cenim.
    Raduje me baš, da sam zahvaljujući ovom omažu, upoznao još jednog od tih Trifunovića.
    Pozdrav Teodore.

  2. „Добро ми је није да се хвалим
    Добро ми је
    Чему да се лаже
    Ако ниси задовољан с малим
    Ни великo много не помаже…“
    Свака част што сте учинили овај омаж великом магу ријечи, моме суграђанину, земљаку, човјеку из моје шире фамилије! Заслужено!

  3. Kakav covek… Tako ste lepo stavili tekstove koji govore o njemu.
    Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude, on kaze… Ja, kazem muskarci su pogonsko gorivo za msilecu zenu, ili ljubav je pokretac misli…

  4. Povratni ping: SKLONI MI SE, VELIČANSTVO…… | www.blogovnik.com

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s