RADIONICA ZA IZRADU I POPRAVKU SNOVA…

TAMOiOVDE____________________________________________

SATENSKI STIHOVI

Iz zbirke pesama „Satenski stihovi“ Gorana Tadića
Kompozitor, aranžer i izvođač Goran Tadić
Narator Goran Tadić

UZDAH

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.

I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al’ ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.

Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?

Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

---

---

Satenske riječi..

Dok slušam Massima „daj mi razlog da budem tu“ i čitam Satenske stihove Gorana Tadića čini mi se da pjevač i pjesnik odišu istom nježnošću, pristupačnom i prepoznatljivom.

„Ja sam slovoslagač, nepismen i bezimen, vlasnik srz za izradu i popravku snova“, opisuje sebe Goran.

A među koricama pucaju od snage stihovi zapisani perom vrsnog pjesnika, velikog čovjeka i dobrog druga.

„Misliš da je teško stihove pisati“ postavlja pitanje Goran čitatelju već u prvoj pjesmi.

 Nije, rekla bih, čitajući dalje. I shvatam da je teško utonuti u sebe tako duboko kao što to Goran radi. Teško je opisati se bez šminkanja, ali njemu je to lako. Goran diše među stihovima, živi sa i u njima, Goran je stih.
Jednostavne svakodnevne situacije Goran majstorski zakomplikuje, pa ih pojednostavi tako da se nađemo licem ka licu i sa vjetrom, i sa kišom, i sa snjegom i sunčanim danom. „Budi tu da manje pušim“ veoma jednostavno, ali i posloženo na način koji malo ko zna.

Goran uspijeva u nakani da bude i dodiriv i nedodiriv. Daje se, nekad malo, a nekad objeručke. Uvijek altruistički , ljudski, čovječno.
Izvor njegove inspiracije „govori pogledom, jer je žena, jer zna. Na njemu svojstven način položena na žrtvenik sopstvenog mu srca, dok on, nepismen i bezimen, stihove po njoj prosipa.

Divno je biti žena u pjesmama Gorana Tadića. Kraljica, vladarica, lijepa i fatalna, bitna.
Pisma njena Goran zna napamet, iako tvrdi da je za njih nepismen. „prislanja ih, kao melem, na grudi“. Goran voli stihom, rimom, metaforom, ali i srcem koje je „krivac“ za riječi koje teku.
„Mogla si još malo da mi nedostaješ, znaš koliko mi to znači“. U ovim stihovima Goran otkriva svoju slabost, želju za ispunjenjem snova, pa makar i kroz osjećaj nedostajanja.
U pjesmi „Prečica“ Goran kaže da „ponekad voljeni koriste istu prečicu “ i da „blažen je onaj ko kroči u nečije oči“. Postoji li iko ko nije poželio da se vidi u oku voljene osobe? Ne, i zato će ovi stihovi biti pamćeni, jer Goran se usuđuje pblikovati želju svih nas.
Stihovima „Starim, a nije svaki starac mudrac“ počinje Posljednja, a ja se nadam da to, zaista, nije. Jer Goranovi stihovi bude želju za čitanjem, iščitavanjem, analizom i pronalaženjem. Upetlja situacije, na izgled jednostavne i već odživljene, da im drugu dimenziju i vodi nas u prostor između zvijezda koje otkucavaju skladnošću njegovih misli. Goran zna šta nam treba i to nam i daje. Poznavalac ljudi, ljudskosti, nježnosti i strasti, servira nam skladnost i ljepotu ljubavi, veličanstvene i vrijedne življenja, a i smrti među riječima, da bi se ponovo rodili u nekoj drugoj pjesmi koja, nepobitno, život veliča.
„Žurili smo da se zaljubimo, a ljubav ne traži dobrovoljce“ nastavlja u pjesmi Posljednja. Da, istina je, ishitrenost ubija ljubav, dovodi je na rub i baca u bezdan.

Od rođendana za Gorana je „Lakše čestitati Novu Godinu, čak i stranca, opravdan pijanstvom, izljubiš na ulici“. Ovim nas dovodi do činjenice da ponekad i nepoznato je dobrodošlo više nego li poznato. Jer u nepoznatome pronalazimo neke druge razloge za radost, dok poznato nudi iste priče i iste ljude.
Goran svoja osjećanja u Satenskim stihovima naziva „Balzamovanim“, jer „ Na hartiji ostaju vječno da liče na sebe“. Tako ih čuva, tako ih se prisjeća, na taj način osjećanja će odoliti vremenu i zaboravu.
Pjesnik Goran Tadić moli da mu se oprosti za stihove. „Otisak moje duše tvojoj duši nije dorastao“, tvrdi, jer „to su samo nepismeni leleci, jadikovke, vapaji i čežnja iz sedamnaestog veka“…
Sigurna sam da Goran vidi pjesme ovako, ali mu ne uspijeva mene ubijediti da to, zaista, jeste „staromodan način da se tuga proglasi za ljubav.“ Ne, ne kupujem tu ponudu, jer su me zarobili i satima sam ih iščitavala, pronalazeći i gubeći se u napisanom.
Goran Tadić, pjesnik, čovjek i veliki prijatelj, poznavalac žena i muškaraca, hrabar da se otkrije, ali i sakrije među riječima koje mu venama teku.
Goran Tadić-Biografija: Rođen talentovan..
Umjetnošću se bavi iz samo jednog razloga – da bi imao šta da doživi.
Izvor ovog teksta:Tanja Zubčević-Alečković, BH Magazin.com

***

O  STIHOVANJU
Misliš da je teško stihove pisati?
To je samo otisak duše na papiru!
Možeš ga gužvati, paliti, brisati,
al’ ne možeš sprečiti strasti da naviru.
Moraš sebi krv isisati,
Kožu izvrnuti (to boli, dabome!).
Pa, da li je teško pesmu napisati?
Nije teško, kad imaš kome!

U PUKOTINI VREMENA
Došlo je vreme i za ovo.
Prošlo je vreme.
Stalo je. Prestalo. Nestalo.
Stalo je sve, čiji bi najmanji pokret
produžio vreme za još jedno sećanje.
Mislio sam da će boleti.
Voleo bih da boli.
Kako ne boli, a ima veze sa tobom?
Ni ti, ni ja ne pamtimo kada si otišla,
mnogo je vremena od tada proteklo.
Iznenadićeš se, najzad i ja odlazim.

POGLEDI

Nismo pažljivo slušali poglede.

Ja se raspričao o zvezdama

I anđelima u njenoj kosi,

O zelenim kajsijama mog detinjstva

I muzici njene kože.

Zaćutao bih tek da trepnem i uzmem dah.

U toj tišini osetih njen srebrni dodir

Na mestu gde se sastaju vrat i rame…

Ne umem da ćutim.

Rekoh kako sam posetio nebo

I sve njegovo,

dalje nisam išao, da ne zalutam.

Rekoh da sam je sanjao,

Dok je nisam poznavao,

Kako hoda po kiši,

Pre no što kapljice dotaknu tlo.

Rekoh da ću te noći umreti,

Jer tako hoću,

Ako zaplače onda neću.

Rekoh da je ništa ne sprečava

Da bude srećna,

Jer sam zlim silama pripretio,

Rekoh da sve umem,

Samo neću

I svašta bih još rekao,

Da me pogledom nije prekinula

I rekla: „Ljubi dok ima…“

POTROŠIO SAM NEŽNE REČI

Potrošio sam nežne reči.

Pokušavam da ih se setim.

Ne ide.

Umeo sam, pominjući jezera,

Tvoje oči da opišem,

Drhteći svaki put,

Kada se obale, obrasle trepavicama, spoje,

A kada bih ponovo ugledao odraz univerzuma

Na bistroj površini tvoje radoznalosti,

Zaronio bih u beskonanačne,

Slatkovodne dubine,

U potrazi za biserom tvoje duše.

Bez daha, uspevao sam,

Nežnostima da ti prepričam avanturu.

Umeo sam, šapatom, da ne čuju anđeli,

Reći da lepša ne možeš biti

I sad mi je žao što nema svedoka,

Da me podsete kako se ta istina nežno izgovara.

Kao kroz maglu,

Sećam se da sam pominjao

Krila leptira, orhideje,

Kristalni luster na noćnom nebu

I žutu poluplafonjeru.

Znam da ti je koža meka,

Jer te Bog naslikao suvim pastelom,

Ali ne umem nežno da izgovorim

Želju da usnama dodirnem tvoja ramena,

Nežno, kao nekad rečima,

Pazeći da se boje ne razliju.

Ne uspevam da se setim

Čime sam ti osmeh mamio

I kojim sam te rečima privoleo

Da nam se osmesi spoje.

Čitam pesme, pune nežnih reči,

Ali nema one, koja mi treba,

Da je pozajmim, pa kad je izgovorim

Budeš sigurna da si mi draga,

I da me raduješ.

Potroših i zaboravih nežne reči,

Potroših i zaboravih sebe,

Ali tebe ne umem

I neću se odreći crvenila obraza,

Kad ugledam sklopljene kazaljke sata,

Verujući da si me ugostila

U provinciji svojih misli.

Na tvojim usnama

Mora postojati zaostala nežnost

Ispisana mojim usnama.

Izgovori je,

Ili dozvoli da je preslikam,

Da se ne mučim

Kad želim da ti kažem

Da si mi draga i da me raduješ.

TAJNA

Dozvoli mi da čitam, iz tvojih očiju,
reči, ispisane prozirnim mastilom.
Ako prepoznam rukopis,
možda pronadjem stih,
za kojim tragam.

Dozvoli da ti priđem i dahom
nateram trepavice da trepere,
malo glasnije od tišine.
Možda tako nastane muzika,
koju do sada nisi čula.

U zenice mi ne daj,
jer ako prođem kroz kapiju duše,
poverovaću da sam poseban.
Ući ću do kraja, saznati sve tajne
i neću izdržati da ti ih ne otkrijem.

---

Priredio: Bora*S