ĆUTI PESMO, DALJE NE GOVORI…

TAMOiOVDE____________________________________________

Književnik Vojislav Ilić Mlađi rođen je u Orehovici 7. oktobra 1877. godine.

Završio je gimnaziju i Pravni fakultet u Beogradu. Radio je kao sudski činovnik u Čačku, Kruševcu i Jagodini. Bio je sekretar Apelacije i inspektor Ministarstva pravde u Beogradu. Prve književne radove objavio je u listovima „Zvezda“, „Delo“, „Kolo“ i „Brankovo kolo“. Pisao je kritike i vodio žučne književne polemike, a dao je i više prevoda sa ruskog, francuskog i nemačkog jezika.

Najbolje su mu pesme o ličnoj ljubavnoj drami, kao što su: „Zvoni“, „Iz jedne šetnje“, „Noćna svirka“, „Iz bolničkih časova“  i „Nad izvorom Timoka“, iskrene u tonu i emocionalno potresne.

rts.rs

---

NOĆNA SVIRKA
Kad lepa „Gospa“, u ponoćno doba,
Sa puno čežnje zavesu otškrine,
Do nje tad dopru zanošljivi zvuci
S „Gospodinove“ tanke violine.

A u toj svirci drkte bol i čežnja,
Zanos pun strasti i ljubavna seta;
Kao da kaže: „Ta zar nismo mladi?
Pustimo ljubav slobodno nek’ cveta.

„Koleginice! ljupka, mlada ženo!
Zašto kopniš tako u odaji sama?
Iziđi da vidiš draž aprilske noći!
Zar ti nije teška samoća i tama?

„Prozori su moji otvoreni vazda.
Unutra postelja ugodna i meka.
Ruka mi nemarno prevlači vrh žica —
Al’ srce… srce… ono na Vas čeka!

„Ta zaboravite prošlost, dužnost, muža!
Dođite amo, lepa mlada ženo!
I u mojim grudm’a žar mlađani tinja,
I moje je srce čežnjom opijeno.

„Il’ mislite, možda, ja sam hladna stena,
Da krv ne teče u žilama mojim;
Ne varajte se! Sit sam selskih cura!
Ja bih da Vašu naklonost prisvojim!

„Dođite amo, lepa mlada ženo,
Da srknete ljubav sred noćnoga mira!
Ne bojte se ništa! Jer ima daleko
Od Vašega muža do Krivoga Vira!“
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _  

I prestadoše zvuci violine,
Kao da čekaju šta će biti sada…
A na prozoru nerešljivo stoji,
Stoji i misli učiteljka mlada.

Da li da ide? A prošlost? A vernost?…
.  .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .
Zar da zaboravi na onog čoveka
.  .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .   .
Koji je na njenim devojačkim grud’ma
Sanjao nebo, Boga, rajske dveri;
I čiju ljubav čistu i duboku
Sva večnost ne bi mogla da premeri.

Zar sve da zgazi?… I ona se misli…
Slatka je neka jeza poduhvata;
Misli — i šapnu: „Oprosti mi, Bože!“
Pogleda u noć, i otškrinu vrata.

I k’o kad ptica, plašljiva i laka,
Raširi krilca u noćnoj tišini,
I ona prhnu i iščeznu nekud,
Preko sokaka — k svojoj „Violini“.

I snažna ruka seoskoga uče
Pojavi se na mah u trenutku tome,
Pridrža pticu, i prozor polako,
Nečujno-tiho, zatvori za njome.

I ptice nesta… ptice moje mile!
— Da l’ ima Boga i sred noćne tmine?
Tišina… Samo iz izbe dopire
Prigušen, sanjiv drhtaj violine,

Kao kad žica o žicu se tare…
— Al’ ćuti, pesmo, dalje ne govori!
Nebo i zemlja spe u tome času!
Samo brz Timok šumi i žubori…

Vojislav Ilić Mlađi

*** Ne naslovih ovu objavu, tek slučajno, parafrazirajuči stih pesnika. Nastavak čitanja će vam dati odgovor a on se nalazi u  članku, koji je napisao Momčilo Petrović i objavio 15. 01. 2009. godine. Pripremajući objavu povodom rođenja pesnika- setih se ovoga.

 Bora*S

 

---

Kako se sudbina poigrala sa jednim od velikih srpskih poeta

PESNIK KOJI JE UBIO SVOJU VOLJENU

„… A u svoje vreme ovaj je poeta, nesrećni imenjak „Velikog Vojislava”, bio i cenjen i poštovan. Neprikosnoveni Jovan Skerlić svojim pohvalama uveo ga je na velika vrata u srpsku književnost, da za života objavi 40 knjiga. Onaj čitalac dnevnog lista, čija je ljubav prema poeziji mnogo manje sumnjiva od njegovog ukusa, beleži: „Njegove pesme bile su omiljeno štivo između dva rata.

Nije bilo svečanosti, praznika, komemoracije da se nisu čuli njegovi stihovi. Deklamovani su u školama, crkvama, na grobljima, u Dvoru. Njegovi dirljivo sastavljeni epitafi krase mnoge grobove beogradskog Novog groblja, nalazimo ih čak i na Zejtinliku.” Osećajući da dvorska i grobljanska publika nisu dovoljni svedoci, on će u nastavku na tas zasluga dodati i majušni teg, podatak da je „u dva maha prevođen na bugarski, i na esperanto”, očigledno ne znajući da su istinske pohvale ukoričene u ozbiljne studije, poput one Popovićeve ocene da „skoro svaka pesma V. I. M. ima svoju pesničku misao… a tri najbolje među njima su pravo lepe pesme, i u ‘Antologiji…’, među probranim pesmama naših pesnika, zauzimaju ugledno mesto.” A povest o nastanku jedne od njih, čiji je naslov „Zvono”, nesvakidašnja je… i počinje u Krivom Viru.

Do pre samo tridesetak godina iz ovog sela podno Rtnja, na putu između Paraćina i Zaječara, dva puta dnevno polazili su autobusi direktno za Beograd. Bogato selo svoj je uspon dugovalo nadaleko čuvenom siru – Jovan Cvijić kaže da su krivovirske ovce sa sobom doveli naseljenici iz Sjenice, dok neki drugi hroničari tvrde da ih je u ovaj kraj odnekud dobavio Osman-paša Pazvanoglu, odmetnik od sultana kod kojeg je Hajduk Veljko, kao najamnik u Vidinu, izučio ratovanje. Tri godine posle ustanka u Orašcu, po nalogu Karađorđa, Veljko je podigao bunu baš ovde, u Krivom Viru i Crnoj reci, kraju nazvanom po reci poznatijoj kao Crni Timok, koja izvire iz pećine iznad sela…

Ovde je prvih godina prošlog veka učiteljevala Darinka Ilić, rođena Simonović, supruga sudskog pisara Vojislava Ilića. Te 1905. godine on je novopečeni pravnik sa diplomom Velike škole, i ima tek dve godine staža. Službuje u Aleksincu, i ženu viđa povremeno, prašnjav od vožnje u poštanskoj kočiji. Prilikom jednog od svojih dolazaka, saputnik Krivovirac, ne znajući s kim priča, kaže mu da je učiteljka u ljubavnoj vezi s kolegom. Ima razloga da se veruje da su pesnikovi prijatelji docnije, sa svojih uticajnih položaja uklonili iz arhiva dokumenata o onome što je povređeni muž i osetljiv poeta učinio – do danas je sačuvan tek prepis akta u kome je zabeleženo da je „pisar aleksinačkog prvostepenog suda ubio svoju ženu iz pištolja”, i da je „po izvršenom delu Ilić pobegao u šumu, te je naređeno traganje za njim”.

Slučaj komedijant udesio je da ovog puta policijski izveštaj bude manje istinit od stihova: sam Ilić, isti onaj za čije pesme B. Popović priznaje da su „često suve, prozaične u tonu, bez onog uzbuđenja koje prožima svaki stih”, u pet svojih pesama, objavljenih 1907. godine, između ostalih i u „Zvonu”, ispričao je celu povest svog zločina.
Izgleda da je između razgovora sa neopreznim Krivovircem i ubistva ipak proteklo neko vreme, jer pesma „Iz jedne šetnje” ljubomorna je pesma: „Da l’ te je, reci, moj suparnik srećni/Putanjom onom gore izvodio”, pita poeta svoju zlatokosu ženu u podnožju stene koja se nadvija nad izvor Crnog Timoka, da bi pesmu zaključio stihovima kojima naknadni događaju daju zlokobni ton: „Nad čim uzdišeš? – upita me ona./Nad svojom srećom i tvojom vrlinom!”

Postmodernizam je došao mnogo kasnije pa smo, kao čitaoci, ostali uskraćeni za opis samog ubistva. Ali već dvadesetak minuta kasnije znamo, iz pesme „Nad izvorom Timoka”, da je pesnik „razdrljen, slomljen, razbarušen” na istoj onoj steni na izvoru Timoka: on nije, kao što su neosetljivi panduri boljevački zapisali, „pobegao u šumu” da bi izbegao kaznu, već da bi na steni počinio samoubistvo. Čeka „da svetiljka zgasne” – „Čim vene svoje raskinem strasne, čim krv istočim svoju…”

Na kraju ovog podužeg sladunjavog lamenta nad nepovratno izgubljenom srećom, samoubicu sa stene skida mlinar, da bi mu u sledećoj pesmi, antologijskom „Zvonu”, ruke već bile previjene, a on u pratnji boljevačkog pandura, pešačio u zatvor. „Omara julska žestinom pripekla;/A krv iz moje još skorašnje rane/Kaplja za kapljom, lagano je tekla.” Biće da je u sledećim stihovima B. Popović prepoznao „duhovitu građu za pesničku dikciju: „I gle! Moj čuvar skide kapu s glave!/Kud ga to misli daleko odnose?/Šta slutiš brate?, upitah, pun strave,/A on mi reče: Zvoni… sad je nose…”

Peta pesma iz ovog ciklusa,”U poštanskim kolima”, naknadni je pogled: autor se, neprepoznat, vozi putem ispod Rtnja, i sluša kočijaša koji putnicima priča o ubistvu: „Vidite l’ gore onu zgradu belu?/Tu svako veče sastanci im behu;/Tu ona zgazi svoju prošlost celu,/Da, najzad, stidno potone u grehu!” Pesnik, ostajući dosledan svom pozivu, zaplače… ali kajanja nema.“

 Bez pomena na Darinku
Na krivovirskom groblju danas nema ni spomenika ni krsta Darinki Ilić, a njeno ime izostavljeno je iz „Spiska učitelja u Krivom Viru od 1841. godine do danas” u sve tri do sada objavljene monografije Boljevca. Kao što nema ni podataka da je Vojislav Ilić mlađi robijao zbog ubistva. Njegova karijera beleži smiren, ali neprekinuti uspon: pisarska mesta u Čačku, Kruševcu, Jagodini, zatim u Beogradu, gde će 1919. postati sekretar Apelacionog suda, a zatim avanzovati u inspektora Ministarstva pravde, da na tom mestu – baš tom! – sačeka penziju, pa sahranu u okupiranom Beogradu 1944. godine.

---

Priredio: Bora*S

---