DRAMA NA TREMU…

TAMOiOVDE

Juče je OVDE objavljena istinita i životna priča, obojena lepim predelima, ljudima i emocijama-VENČANJE NA VRHU PLANINE.

No, ostaje dilema: može li se čaša meda popiti, dok se čašom žuči ne zagrči? Čini se da je vazda tako.

Prosudite sami čitajući priču „Drama na Tremu“ iz pera Gordane Atanasijević, koju je objavila 10. januara 2012. na stranici serbianoutdoor.com

Verujem da neću prekoračiti granicu pristojnosti i povrediti načelo privatnosti, ako obznanim činjenicu da je ona, Gordana,  kuma na venčanju Tanjinom i Nenadovom.

Zahvalnost  Gordani za napisanu Dramu i dozvolu da istu objavim.

Bora*S  

---

Drama na Tremu

Kad Đavo baci rukavicu

Većini nezgoda na planini jedno je zajedničko: TRENUTAK kada se ne razmišlja o mogućoj posledici izvesnog poteza. Kasnije ih prepričavanja izobliče, pa iza nekih memorijalnih ploča sa natpisom stoji čak više verzija jednog istog događaja. Želim da ova priča zato ostane zapisana, jer tako je zaista bilo. Nemojte suditi, važno je shvatiti da mogućnost da se nešto desi uvek postoji i vreba i da je niko spreman nije dočekao.

Zahvaljujem svima koji su mi pomogli da prikupim sve neophodne podatke za ovaj tekst, a to su svi akteri. Iz puke skromnosti, niko nije želeo eksponiranje, što poštujem, zato nisam navodila imena. Nosila sam se mišlju da iz istih razloga ni ja ne potpišem ovaj tekst. Ali, to me je odmah vratilo na prvobitnu svrhu celog pisanija. Da bi sve ostalo kako jeste neko mora iza svega toga da stoji.

Verba volant, scripta manent

(reči lete, zapisano ostaje) Blizinu Niša iz daleka nagoveštava markantan masiv, prelepog oblika – Suva planina. Svake zime u februaru, tradicionalna republička akcija tu okuplja više stotina planinara iz raznih krajeva Srbije i drugih (uglavnom susednih) zemalja, koji se tad penju na njen najviši vrh – Trem (1810 m). Ovaj kultni planinarski događaj planinari gotovo euforično iščekuju, a mnogi od njih ponavljaju učešće, priželjkujući lepo vreme. Snežni usponi su lep doživljaj, ali i izazovan jer iziskuju dobru kondiciju, znanje, iskustvo kao i odgovarajuću opremu, što treba krajnje ozbiljno shvatiti. Zato će uvodu ovde biti kraj, jer to želim da istaknem, kao i da ukažem na veličinu i značaj TRENUTKA.

Povod za ovaj naslov poznat je svima koji se bave planinarskim sportom, kao i akteri događaja. Pa, ako se pad sa snažne strehe već, Bogu hvala, dobro završio, onda neka ostane za nauk, da se nikada i nikome ne ponovi. Kad se već desilo, nek ne bude zalud, jer niko ne živi 1000 godina da bi sve naučio na sopstvenim iskustvima.

Dvadesetsedmogodišnja planinarka iz Beograda, Tanja Rašević, bila je jedna od oko 850 učesnika XIV zimskog uspona na Trem, koja se spremala da tog 13. februara 2010. godine stane na najviši vrh Suve planine. Posle osam godina planinarenja, prvi put se odlučila za zimski uspon, i to na planinu kojoj se do tad divila sa tuđih fotografija.

Za pasioniranog planinara poput nje, zimski uspon na Trem bila je odlična prilika da sretne i brojne prijatelje. Pošla je spremna i dobro opremljena sa grupom od 24 planinara iz PSD „Železničar“ iz Beograda, koju je vodio je vrstan visokogorac Vlada Radivojević – jedan od onih, koji kao i drugi odgovorni i savesni ljudi, ničim neće moći da potisne stečene emocije tog vikenda.

Pošto sam Tanju više puta vodila na akcije, poznata mi je njena spretnost, kao i spremnost da sledi uputstva i uči. Ona definitivno ne spada u planinare koje morate držati na oku. Avaj, svi se slažu da lošije vreme za uspon na Trem do sada nikada nije bilo. Na brisanom prostoru, od Devojačkog groba na gore, vetar je prosto sekao, dodatno obarajući i onako nisku temperaturu. Ta situacija je mnoge učesnike odvratila od konačnog cilja.

Organizatori akcije, koji su uprkos svojoj mladosti vrlo iskusni, procenili su da mnogi učesnici nisu sasvim adekvatno opremljeni, te da će im vunene rukavice i kape, obične a ne ski-naočare (ili nemanje naočara), biti od male koristi po mećavi kakva je bila toga dana. Temperatura je dostizala deseti podeok ispod nule. U takvim uslovima, nikako se ne smemo nositi mišlju „izdržaću ja to“, već treba zaštititi lice maskom, na glavu staviti podkapu („fantomku“) preko nje kapu i ski naočare; u protivnom, lice će nam biti izloženo nepogodnim spoljnim uticajima. To što neko nema ovo što treba, a krene, uglavnom obećava posao GSS-u, za šta lično mislim da je neodgovorno kako prema sebi, tako i prema drugima.

Jednog učesnika zadesio je ozbiljan problem hipotermije, samo što je to u senci veće nesreće, koja se zaista čudom završila sačuvanim životom. Jutro u selu Donji Dušnik. Među snenim planinarima u školi ušuškanoj snežnim pokrovom, Tanja se prva probudila, u 5 h i uključila mobilni da se puni, jer je utikač dotle bilo zauzet drugim punjenjima.

U 7.15 h planinari organizuju kolonu spremajući se za uspon. Vreme kolebljivo; tokom svečanog otvaranja akcije, sunce se bori da se ukaže iza teških oblaka, a planinarima oči „na vrh glave“ u nadi da će gore ipak biti vedro. Iz mase učesnika, Tanja se trkom vraća u kuću, setivši se da joj je mobilni ostao tamo; skida ga napunjenog i pakuje u džep. Htela je da ga ima kako bi nekima koji su ostali kući poslala pozdrav sa vrha.

Nadu da će gore, iznad oblaka vreme biti bolje, u potpunosti je eliminisao izlazak na greben, na Devojačkom grobu. Efekte niske temperature (-6 C) pojačavao je neočekivano jak vetar od oko 50 m/s, pretvarajući pahulje u strelice koje su se ubadale u oči i izložene delove kože. Tanja je imala svoj tempo, usklađen sa njenim mogućnostima u novom iskustvu. Krenula je sa prvom grupom, ali je već kod lovačkog doma, na odmoru, uspon nastavila sa drugom koja je krenula kasnije.

Ali, to je nije demoralisalo, jer je ljudi sve vreme bilo svuda oko nje, nije se izdvajala, jednostavno je pratila celu stvar, odmeravajući se u ovim, za nju, novim uslovima. Izašavši na greben u podne pobesneli vetar ju je samo uverio da se dobro opremila. Promenila je rukavice, uzevši skijaške i nastavila dalje zapitkujući one koji su silazili, koliko još ima do gore. Primetila je dvojicu GSS-ovaca kako nose jednog pothlađenog čoveka. Bližilo se 13 časova.

Tanja je polako napredovala stazom sa koje su joj se počeli otkrivati stenoviti odseci, po kojima je Trem poznat. Tu, na 1600 m nv, u mahnitoj mećavi, dočaravali su surov lepotu planine, onako optočeni snežnim strehama. Znajući da su velika zimska opasnost, privukle su joj pažnju i poželela je da taj prizor fotografiše. Vadi aparat, skida rukavicu i kači je u kajš od štapa.

Sati tačno 13. Stojeći na stazi, koja je na tom mestu vrlo blizu litice, fotografiše, vraća aparat u torbicu, čiji se čičak slučajno kači za mrežicu od unutrašnjeg džepa jakne, i u tom momentu vetar joj odnosi rukavicu na strehu. – Ode mi rukavica u ambis, ma ko je šiša – pomislila je, – tu je drugi par -. Ali Đavo je to čuo i rukavica se zaustavila, što ju je instinktivno navelo da pokuša da je dohvati štapom. Sve dotle stajala je na tlu, ali tad pravi raskorak drugom nogom, i streha pod njom se odvaljuje.

Dok pada otvorenih očiju, bez glasa, brzinom prevelikom i za oka treptaj, iz daljine, sa svoje desne strane čuje jedno dugačko – NEEEEEE!!! – Mladi planinar iz PAK „Mosor“ mi navodi da su pothlađenog planinara pokupili sa snega po kom se kotrljao uzeli za ruke na ramena i odvukli.

–Svega 200 m niže, primećujemo i lice koje stoji na samoj ivici litice na kojoj je streha. Prolazi mi kroz glavu kako treba da mu priđem i upozorim da se skloni jer znam opasnost na litici pri tom vetru, a i strehe su opasne varalice koje lako prevare. U tom, vidim kako rukavica izleće iz ruku osobe koja pokušava štapom da je dohvati. Viknuo sam: “NE! STANI!“, na nekih 10-tak metara udaljen. Štap je bio prekratak i lice polazi korak ka litici.

Moje dugo „NEEEEEEEEEEEEE!!!“ je bilo nedovoljno. Streha se lomi, čovek propada, ja i drug koji smo sve to sa nevericom posmatrali, u nemogućnosti da stignemo do čoveka, u čudu trčimo ka litici. – Kada bi ovo bio film, reditelj bi ovde ukinuo ton, a naredni kadrovi bi tekli veoma, veoma usporeno, koliko da dočaraju bar približno kako je to kada se TRENUTAK pretvori u večnost i promeni tok misli za uvek. Jer taj momenat, svakom je zaustavio realnu percepciju i zadržao se u očima kao film u koji još niko nije bio u stanju da poveruje.

Planinar – očevidac mi objašnjava – Svašta mi prolazi kroz glavu ali najviše misao “ne ovo se ne dešava”. Dolazim do litice gledam, derem se, uplašen onoga što vidim i zaključak koji se nameće “ko god da je, više nije živ”. Ne verujem, ali gledam niz vertikalnu liticu vidim sneg dole i ništa više…

Dozivam, nema zvukova moji drugovi i još par ljudi dolaze da vide šta se dešava. Ledena zebnja i strah. Razmišljam… imam prusik iskoristiću ga da se spustim, ali dug je samo 12 m trebala bi mi još dva takva. Znam da je i posle toga izuzetno oštra strmina koja vodi niz šumu i da je tu teško hodati i po suvom vremenu bez naveza – Najzad, shvatio je da mu je jedino preostalo da čeka ostatak ekipe GSS-a, koju je bio pozvao. Čekajući njih, ni posle desetak minuta viđena scena mu se ne smiče pred očima.

Ja padam otvorenih očiju u nemi beli ambis, potpuno opuštenog, gotovo mlitavog tela, bez glasa, mozak mi ne registruje šta se upravo dešava; sa svoje desne strane čujem jedno dugačko „NEEEE…!!!“ ali prekasno. Ne verujući šta se događa, istovremeno sam znala da me je neko video – kaže Tanja, za onaj fleš od vremena tokom koga je letela niz vertikalu visoku 20 m.

Ali kada je naglavačke upala u sneg strmine od 60 stepeni, započelo je kotrljanje daljih 50 metara, tokom kojih joj se činilo kao da gleda film – Kao da mi se Duša izdvojila iz tela i tako posmatram kako nestajem u gustoj belini; kao da gledam film, scenu koja se snima bez ponavljanja… dok mi je kroz glavu pulsirao ceo moj život, kao što kažu da se u tim trenucima događa.

Onda sam pomislila „O Bože moj, ne daj da umrem na ovako glup način. Samo sam htela da, kao i drugi, popnem taj čuveni Trem“. Zvuk krckanja i tumbanja je neizbrisivo snažan; svakog trena očekujem tup udarac u glavu „BAM“ i ravna linija…kraj programa.

Ali prevrtanju nikad kraja, pred očima mi dragi ljudi, mama, tata, mlađi brat i dečko, svi u crnini, tužni. NE!! Ne mogu im to prirediti, nisu to zaslužili, moram da živim! Želim, ali sam nemoćna da zaustavim bacakanje, odskakivanje i lomove. I pored svega, još uvek ne shvatam da se ovo zaista dešava, zazirući od pomisli da je to ipak kraj…

Odjednom se naglo zaustavljam. U momentu, ali stabilno, nešto je zaustavilo moje prevrtanje s’ leđa koja mi je štitio ranac (45 l). –  U potpunosti svesna sve vreme, Tanja u svojoj priči još dugo neće spominjati bol. Zaustavljena u dubokoj, nemoj belini lavine, potpuno zatrpana snegom, na oko 1450 m nadmorske visine, odmah se potrudila da skupi snagu i dođe do vazduha.

Promolivši glavu iz snega, shvata da ju je zaustavilo drvo. Ležeći na rancu, glavom na dole, pokušavala je da se uspravi u sedeći položaj, balansirajući kako je težina ranca ne bi povukla dalje dole. Onda je dozivala koliko god je mogla glasnije, ali ni jači glas iz zdravih pluća ne bi mogao dopreti daleko po onakvom vremenu.

Pištaljka joj je bila u rancu, tako da je i ta opcija propala. Onda je uzela mobilni telefon, koji je tog jutra umalo ostavila u sobi gde je spavala, i videla da su mu baterije na izdisaju, usled hladnoće. Odlučila je da prvo pozove vodiča Vladu, ali je on tad bio nedostupan. Razmišljala je brzo, šta da uradi da sebi pomogne, bez panike, osim što se pitala – Kako li će me uopšte ovde naći -. Onda je zvala tatu – Pala sam u provaliju tata, svega se sećam, sve vas volim najviše na svetu, ne želim da umrem… – Onda je šmrcnula, ali ne od suza, ili hladnoće. Iz nosa joj je tekla krv.

Listala je dalje imenik, tražeći ljude koji bi mogli da jave šta se dogodilo kome treba; tako uspeva da stupi u kontakt sa drugom koga je poslednjeg srela, i on je javio Štabu za njen pad. Potom je zvala dečka i čula prve spasioce. Pogledala je na sat, bilo je 13.40 h. Ekipa GSS nije bila daleko, tek stotinak metara dalje od mesta pada, za koji im je javljeno istog momenta.

Niz liticu nisu morali da se spuštaju, pošto im je jedan od lokalnih planinara pokazao procep u steni kroz koji se može proći do dole. Pri ovakvim padovima, teško da se osoba zatekne u svesti. U ovom slučaju, prećutno su se nosili sa sumnjom da će verovatno naći telo.

– Pretraživali smo teren uz liticu, dozivali i onda začuli ženski glas kako se odazvao iz šume, udaljen nekih pedesetak metara od litice. Pomislio sam da je reč o nekoj zalutaloj planinarki, a ne o čoveku koji je propao kroz strehu. Prvo, kad su pričali o „čoveku“ svedoci su pričali u muškom rodu. Drugo, delovalo je neverovatno da neko kome se desi takav pad bude svestan. I treće, nije bilo nikakvih tragova koji su vodili od litice do devojke u šumi – priča vođa ekipe GSS-a. Oni su dalje iskoordinisali njeno spuštanje i nakon elementarnog pregleda, započeli transport najpre na Tanjinom rancu, a posle je, tokom spuštanja stigao i ostatak ekipe GSS-a sa formacijskim nosilom.

– Pitali su me da li se sećam kako sam pala, ičega…gledajući s’ nevericom, kako neko može biti priseban i čitav, nakon pada koji se praktično ne preživljava. Drhtala sam… Tokom kotrljanja, sve mi se smaklo sa glave, a kosu i šal mi je natopio sneg, koji je ušao i u jaknu – U jednom trenutku, pre nego je stigao ostatak ekipe sa nosilima, Tanja je zatražila da joj pomognu da hoda, pošto joj je leva noga bila nepovređena.

Ali, taj pokušaj je bio vrlo bolan, te su je odmah vratili na improvizovano nosilo. Znajući je, shvatam da je htela da im olakša, što je činila sve do kraja spuštanja ka Bojaninim vodama. Jači od bola je bio osećaj da je napravila grešku, zbog koje se sada mnogi muče i sekiraju.

Prva stvar koju mi je rekla kada smo se čule bila je o tome koliko joj je neprijatno zbog svega što se dogodilo. Slično se osećao moj kolega Vlada Radivojević, koji je ostao naredna tri dana u Nišu dok je Tanja bila u bolnici, trudeći se da učini šta je mogao.

– Osećao sam se bedno, jer nisam bio pored nje kada joj je pružana pomoć…- kaže mi on, a mučila ga je činjenica što nije bio dostupan kada ga je zvala, što kada je uspeo da je dobije, spasioci su joj već pružali pomoć, što je do mesta nesreće morao da čuje bezbroj verzija o celoj stvari, što su mu iz Štaba rekli da se spusti u Dušnik dok su nju spuštali ka Bojaninim vodama. Tek malo se smirio kada ju je konačno čuo… možda sve to nije bitno, ali postoji nešto što se zove savest, odgovornost i etika, a akterima ovog događaja ni jedna od navedenih osobina nije nedostajala.

– Trebao sam da te vodim za ruku – rekao joj je, -Ne vredi Vlado, onda bi ti neko drugi pao – odgovorila je. Vođa ekipe GSS-a je stupio u kontakt sa žandarmerijom grada Niša sa kojima je dogovoreno da ih sačekaju sa vozilom na seoskom putu koji se nalazi nekoliko stotina metara niže. Na dogovorenom mestu su bili u 14:45 h.

Da sneg nije bio toliko dubok sa te strane planine i da je vozilo moglo da se probije, Tanja bi bila u bolnici za oko 2 sata od trenutka ako je pala. Da su GSS-u bile na raspolaganju motorne sanke, kao što bi bilo logično, bilo bi sve ažurnije, kao što bi valjalo. Ovako, nosili su je na smenu do Doma, a ekipa žandarmerije im je krenula peške u susret.

Za mnoge koji znaju Tanju, nije nezamislivo ako kažem kakav je deo ekipe ona bila tokom spuštanja. Momci su vremenom gubili snagu, jer su bili gladni, a u rancu je bilo hrane, pa ih je zadirkivala – Ej, pa nemojte baš sve da smažete, nisam jela od jutros, a ustala sam u 5 -. Stalno su pokušavali da joj nametnu razgovor kako bi ostala svesna –Tanja, znaš li ti koja si srećnica?

Ne samo što si preživela ono što se ne preživljava, nego se desetak momaka sjatilo samo oko tebe, a nekim devojkama to teže polazi za rukom i sa jednim – Odmah je odreagovala – A koji ste vi srećnici što ste uspeli da ulovite devojku seksi izgrebanog lica! I to što vas je toliko skočilo zamnom samo znači da sam ipak posebna devojka – Nastao je smeh, a onda se setila da je u pesmi bolja od njih i počela je da peva „Kaćušu“, stare srpske pesme, „Makedonsko devojče“… Noć se spuštala, hladnoća, kojom je bila okovana tih 9 sati, prodirala je u njeno izlomljeno telo.

U Dom su stigli u 22 h, kratko se opraštaju sa Tanjom i direktno je odvoze za Niš u urgentni centar . Ruke i noge gotovo da nije više osećala. Čula je telefon koji je zvonio, ali nije mogla da se javi. Tokom narednih nekoliko dana, njeno stanje se stabilizovalo, i ambulatnim kolima su je prevezli kući.

Tanji je slomljeno 6 rebara, povređeno desno koleno, ugruvana desna ruka. Da bude opet na nekoj od planina, trebaće vremena, ali jedno je sigurno, to neće biti ona ista devojka koja je instinktivno krenula štapom ka rukavici. Osim što planine voli, sada je načisto sa činjenicom da se one moraju poštovati i da u tom smislu nema cenkanja. Nekoga planina opomene, a nekoga ne. Tanja je imala tu sreću da je opomenu ipak primila.

 Da se zna: U Tanjinom spuštanju sa severoistočne strane su učestvovali: 1. Dejan Hvetković, GSS – vođa GSS grupe 2. Igor Radosavljević, PAK Mosor Niš 3. Ivan Ilić, PAK Mosor Niš 4. Miljan Ristić, PAK Mosor Niš 5. Vladimir Perić, PK Železničar Niš 6. Dragan Đelkapić, planinar iz Čačka 7. Željko Duličević, planinar iz Novog Sada 8. Marko Radošević, GSS 9. Nikola Jovanović, GSS 10. Bojan Žolnaj, GSS 11. Igor Ilić, 63. padobranski bataljon 12. Dragan Stojanović, 63. padobranski bataljon 13. Nenad Podovac, PK Železničar Niš, PAK Mosor, 161. vazuhoplovna baza 14. Žandarmerija grada Niša  Sa jugozapadne strane su se nalazili: 1. Jelenko Todorović, GSS 2. Bojan Dragutinović, GSS 3. Milan Vučić, GSS 4. Milan Rabrenović, GSS 5. Jovan Saković, PK Šiljak Boljevac

Gordana Atanasijević

---

---