VOJVODA ŽIVOJIN MIŠIĆ-USPRAVAN HOD KROZ ŽIVOT…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

OD MEZIMČETA RODITELJA DO VELIKOG VOJSKOVOĐE…

 Vojvoda Živojin Mišić rodio se 19. jula 1855. godine (7. jula po starom kalendaru) u selu Struganiku, u valjevskoj nahiji, podno Maljena, na sat hoda od Mionice. Umro je u Beogradu, 20. januara 1921. godine, u vračarskom sanatorijumu, i prema službenom saopštenju, sahranjen o državnom trošku. Retko je koja životna priča imala toliko nepredvidivog u sebi, i retko je koji čovek kroz život prošao sa toliko dostojanstva i neke fine, nenametljive snage, kao što je to učinio Živojin Mišić. U tom niskom, naoko slabašnom čoveku, steklo se mnogo čvrstine, koju je on ispoljavao samo kad mora i kad ne može drugačije.

Po redu je bio trinaesto dete; slabunjav, sitnog rasta, uz to najmlađi – mezimče je svojih roditelja, Anđelije i Radovana.

Mišići su, prema pripovedanju samog vojvode, po poreklu Crnogorci, doseljeni na padine Maljena negde u 17. veku, sa južnih obronaka Durmitora. Njihovo prvo prezime je bilo Kraljevići, ali po vojvodinom dedi – Miši Kraljeviću – familija promeni prezime u Mišić.

U to vreme se u Srbiji živelo u zadrugama. Mišići, kao najbrojnija porodica u Struganiku, takođe su živeli zajedno, i bili dobrostojeći za tadašnje prilike. Pored velikog broja koza i ovaca imali su uvek i po dva tri para volova, što je u to doba bio zaista veliki kapital. U vreme kada se Živojin Mišić rodio, od trinaestoro dece koje su njegovi roditelji imali, u životu je bilo svega osmoro – šestorica muških i dve devojčice Teodora i Živana, vojvodine sestre.

Detinjstvo je budući vojvoda proveo uglavnom čuvajući sitnu stoku, zaštićen od napornih težačkih poslova što svojom slabašnom građom, što brigom roditelja za svoje ljubimče. Prve zakone života upoznao je čuvajući koze. U knjizi „Moje uspomene“, koju je vojvoda počeo da piše u Parizu, na lečenju, a koju zbog smrti nije stigao da završi,

 Živojin Mišić opisuje jedan takav događaj: „Jednog toplog dana, verovatno avgusta meseca, popodne, po nesreći zaspim ispod jednog velikog grma u blizini svojih koza. Iz podužeg spavanja probudi me silna grmljavina sa kišom. Skočih onako bunovan i unezveren ovom iznenadnom promenom, jurih na sve strane tražeći koze i pozivajući ih po imenu, a njih nigde nema. U toj svojoj besomučnoj jurnjavi onako bosonog kroz paprat, trnje i preko kamenjara, najedamput primetih svoje koze, a za njima i svog najstarijeg brata. Otišle bile kući Ačetića iz sela Paštrića i tamo upale u baštu sa kupusom. Vraćajući se od crkve, moj brat ih je zatekao u seoskom oboru, a kod njih gazdu kupusa – Pavla Ačetića. Po isplati odštete poterao ih je kolibi i naišao na mene  onako uplašenog i zbunjenog. Posle kratkog usmenog saslušanja, oko mene se uvijao sirovi drenovac ispisujući po telu čitave horizontale. Bio sam kriv, pa zato suze ni glasa nisam pustio već sam stegnutih zuba i ukočenih očiju posmatrao brata.“

Ipak, detinjstvo je vojvodi ostalo u lepoj uspomeni,  i često se sećao baš tog perioda, kada je pohađao „praktičan kurs čobanstva i vodiča volova“.

 Sa školom je bilo nešto drugačije. U to vreme su u Srbiji deca nerado upisivana u školu. To se smatralo gubljenjem vremena i novca, i u načelu školarci su postajali samo oni koji iz nekog razloga nisu bili za radove u polju. Poslati dete na školovanje bilo je za srpskog seljaka u to vreme čist trošak. Ne samo da je izgubio radnika (ako ne baš kopača ili orača, ono čobanina zasigurno), već je morao i da plaća za njegov „nerad“. Svojom konstitucijom i zdravstvenim stanjem Živojin Mišić je bio kao predodređen za đaka, ali on sam nije bio preterano oduševljen time. Više je voleo da tumara pašnjacima i senovitim zabranima, nego da se muči zarezujući guščija pera i sričući azbuku.

Prvog oktobra 1865. godine, pošao je u ribničku školu, u čijem će internatu provesti naredne dve godine. Kažem u internatu, jer je tadašnju crkveno – školsku opštinu, kojoj je pripadao Struganik,  činilo još nekoliko sela, prilično udaljenih jedno od drugog. Prema vojvodinom kazivanju, to doba nije po dobru pamtio. Ne samo zato što je bio odvojen od roditelja , koje je viđao samo u vreme praznika i školskog raspusta, nego i zbog izuzetno strogog, gotovo surovog učitelja.

Mnogima je poznata epizoda, kada je Živojin Mišić odbio da batina svog školskog druga, koji beše nešto skrivio. Učitelj ga je za to „nagradio“ šamarom i klečanjem u ćošku, ali to svejedno nije nateralo Žuću (nadimak Živojina Mišića, kojim su ga zvali njegovi školski drugovi kao dete, ali i kasnije, kao vojvodu) da uzme drenovak u svoje ruke.

Uopšte, događaji iz detinjstva umnogome su odredili ličnost Živojina Mišića. Njegov osećaj za pravdu, neka čudna, skoro religijska posvećenost malim i naoko običnim stvarima, kojima se umeo detinje radovati, očinska briga za narod i zemlju, za svakog vojnika, težnja da se shvati, razume i oprosti, ali i da bude strog kada treba – produkt su svega onoga što je kao dete doživeo, preživeo i upamtio. Hrabrost kojom je doneo odluku da iscrpljenu I armiju povuče pred gvozdenom metlom Oskara Poćoreka, ista je ona kojom prkosi varoškoj deci u Kragujevcu 1867. godine, jer ga zadirkuju zbog njegovog seljačkog odela i govora. Naime, posle dve godine provedene u Ribnici, Živojin Mišić nastavlja  školovanje u Kragujevcu, gde službuje njegov brat, narednik Lazar Mišić. U Kragujevcu vojvoda Mišić zvršava za jednu godinu i treći i četvrti razred osnovne škole, da bi u istom gradu, 1868. godine pošao u gimnaziju.

Kao đak, Mišić se nije posebno isticao, ali nije bio ni najgori. Njegovom uspehu u školi možda je odmoglo i to što se za vreme gimnazije (kao i kasnije u životu) često selio. Prvi, drugi i završni – šesti razred, položio je u Kragujevcu, a ostala tri je završio u Beogradu. Iz tog perioda o vojvodi postoji veoma malo podataka, osim opšteg školskog uspeha u svedočanstvu o završenoj gimnaziji; prosečna ocena – nešto iznad četiri.

1874. godine, bez polaganja ispita, kao devetnaesti u rangu, tek svršeni gimnazist Živojin Mišić, primljen je u Vojnu akademiju. Njegov život od tada, meren aršinom nešto drugačijim od ljudskog, biva sav posvećen jednoj ideji: slobodi! Kroz šest ratova proći će čobanče iz malog sela Struganika, da bi u poslednjem za njegova veka, I svetskom, postao jedan od najvećih, ako ne i najveći komandant koga je srpski narod imao. Za četrdesetak godina koliko je jeo gorak vojnički hleb, nije služio nikome i ničemu osim svom narodu.

 Četiri Karađorđeve zvezde i četiri Legije časti dobio je (pored ostalih mnogobrojnih stranih i domaćih odličja) vojvoda Živojin Mišić, a u njemu se ništa nije promenilo. Kroz život je koračao uspravno, svestan svega što jeste, što zna i može, a da ni jednog trenutka niko iz njegove okoline nije osetio ni zeru taštine i sebeljubivosti. Pamte ga kao vrednog pitomca, koji je sa podjednakom marljivošću izučavao taktuku i besedništvo, strategiju i krasnopis, naoružanje i okretne igre. Događaji koji su sledili zamenili su teoriju praksom, a rat koji uskoro poče, sasvim prekinu školovanje. Mnogi su, a među njima i Živojin Mišić, svoja znanja morali da primene na bojnom polju.

Na žalost, mnogi su i potvrdili onu tužnu narodnu izreku – da vojnik prima platu u miru, da bi poginuo u ratu.

 Iz knjige „Vojvoda Živojin Mišić“

priredio: Bora*S

2 thoughts on “VOJVODA ŽIVOJIN MIŠIĆ-USPRAVAN HOD KROZ ŽIVOT…

  1. Povratni ping: VOJVODA ŽIVOJIN MIŠIĆ-USPRAVAN HOD KROZ ŽIVOT… | www.blogovnik.com

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s