TAMOiOVDE………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………
Pišući prethodni članak o Mostu ljubavi u Vrnjačkoj banji, nisam imao saznanja o priči koja sledi. Promaklo mi. Bio je obojen priličnom dozom sarkazma.
Boraveći ovih dana Tamo, bio sam radoznao. I dođoh do ove priče. Istinite.
U osvit Prvog svetskog rata, dok još rat ni slutili nisu, zavoleli su se učiteljica Nada i srpski oficir Relja.
Zavoleli se i jedno drugom obećali.
Bila je to ljubav o kojoj su svi pričali, koja je plenila pažnju svih Vrnjčana.
Ali, došao je rat sa svim užasima koje sobom nosi. Relja odlazi u Grčku na ratište.
Odlazi da se više nikad ne vrati, zbog prelepe Grkinje u koju se zaljubljuje te raskida zaruke sa Nadom.
O njegovoj daljoj sudbi legenda ne kazuje ništa, ali zato Nadinu sudbinu zna svaki Banjčanin.
Zbog prevelike tuge ona svakim danom kopni i naposletku umire, mlada i nesrećna.
Devojke, potrešene Nadinom sudbinom, u želji da sačuvaju svoju ljubav, na katance ispisuju svoja imena i svojih dragana i vezuju za ogradu mosta koji je bio omiljeno sastajalište Nade i Relje, a ključeve simbolično bacaju u reku.
Došli su novi ratovi i nova stradanja. Priča je bila zaboravljena, a običaj devojaka da „vezuju“ svoju ljubav se izobičajio.
Sve dok Desanka Maksimović, po pričanju starih meštana, u jednoj od mnogih poseta Vrnjačkoj Banji nije saznala za ovu tragičnu priču i inspirisana njome napisala jednu od svojih najlepših ljubavnih pesama: Molitva za ljubav.
Iako smo skloni zaboravu ova priča ipak nije zaboravljena; a da bi produžili njen život mladi parovi su nastavili tradiciju „vezivanja“ svoje ljubavi, a most nazvali Most ljubavi.
Evo i Desankine-
MOLITVE ZA LJUBAV
Brzo kao kratkovečne cveća liske
i ova ljubav staće da se kruni i drobi;
žedan je zaborava taman vir.
O, Bože, drugi ti se mole za sreću i mir,
a ja; sačuvaj u srcu mom, zarobi,
jučerašnjeg dana nestali pram.
Zaklopi dušu moju sad ko zlatnu škrinju,
načini je ljubavi hram.
O, duša moja duša ne moli za sreću za se-
sve dosadašnje radosti nek se snište-
ali pobožno ona od tebe ište
da dan se ovaj od strašnog brodolama spase.
Bez pomoći tvoje povenuće sve brzo
kao bulka u zrelome žitu i lanu.
O, Bože, ne molim za sreću, za radost, za slast.
Da bol ovaj ne umre, mene je strah
da oganj sveti što u meni planu,
ne sagori iznenadno u prah,
ne razbukti se prekonoć u strast.
Izvor: Nedavno, lično na licu mesta.
Bora*S
TAMOiOVDE 
Ljubavi koje se potroše je bilo i biće. Tužno je kad za nekoga kraj nečije emocije znači i kraj svega zbog čega vredi živeti.
Mostovi ljubavi ili zaljubljenih. Stajala sam na onom pariškom, gledala Čertovku sa praškog. I tuga me neka uvek obuzme kad vidim te katance. Kolika je ljudska čežnja za ljubavlju. A kako slabo umemo da volimo, kad nam ljubav stalno izmiče kao pesak izmedju prstiju, ta u želji da je zadržimo i teskobnom osećaju koji se javi pri pomisli na gubitak, smišljamo katance da je zaključamo.
Za ovaj obicaj, znam vec dugo. Ali mislim da ih stavljaju oba pola ili zajedno, svako tumaci na svoj nacin. Verujem da si ti to ipak bolje ispitao.
Desanki ne treba komentarisati, pesma govori sve.
Gospodine Kotev, zaista mi je drago da,kako primećujem redovno pratite objavljeno na TamoiOvde.
Zahvaljujem na posetama i želim Vam svako dobro.