TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________
U šabački Narodni muzej, pre par dana, otišao sam najpre zbog priče o legendarnom konju Aculi. I njegovom sedlu, koje se nalazi Ovde. Ali po dolasku i obilasku Muzeja, pored ostalog, naročitu pažnju mi je privuklo nekoliko eksponata koje prate izuzetno zanimljive priče. Na primer – ova.
U periodu inicijacije, tj. u doba kada od devojčice postaje devojka, koji predstavlja bitan momenat u životu žene, postojao je u Mačvi običaj da se u prozoru sobe koja je okrenuta šoru postavi lutka obučena u narodnu nošnju devojke, što je značilo da se u toj kući nalazi udavača.
Koliko lutaka u prozoru, toliko je bilo devojaka za udaju u toj kući .
Izvor: Na licu mesta u šabačkom Narodnom muzeju- Bora*S
TAMOiOVDE 
🙂 simpa!
Ovo otvara vrlo kompleksnu temu. Dakle, u davna vremena, iz sasvim nepoznatog razloga žena nije bila tretirana kao ravnopravno ljudsko biće koje ima želje, potrebe, emocije, već kao svojina i balast za porodicu. Ne treba mnogo mudrosti da shvatimo da je to tako postavio muškarac, ne bi li više istakao svoju navodnu superiornost. Devojka/žena imala je samo jedan zadatak u životu: da se povinuje. Šta bi bilo da je majka drugačije pokušala da vaspita ćerku? Javlja mi se, na primer: hleb na glavu pa preko toga maljem, ili oterana kao nepodobna ili … šta znam, spaljena na lomači? Malo li je dela opisalo ta i takva vremena i tužne devojačke sudbine? Prodavane, poklanjane, progonjene, držane u neobrazovanosti, svodjene na seksualni objekat, mašinu za radjanje i jeftinu služavku koja mora da bude pokorna jer je statusom „žene“ dovedena u poziciju legalne robinje u vreme kad ropstvo više zakonski nije bilo dozvoljeno? Zašto i čemu?
Naravno, nije lako rešiti se tih stereotipa. Još uvek se održava mit da je poželjna samo ona koja ima muški primerak uz sebe, kao etiketu vrednosti. Možda i zato što u većini slučajeva, muškarci ne znaju šta bi sa onim sposobnim primercima, koje se ničeg ne boje i umeju da žive same. Znaš kako, dok ih plaćate, uvek će biti onih koje se prodaju. Neki to tako vole. Osećaj da daju banku i za to dobiju šta zaište daje im osećaj moći, tako opojan. Pojava koju opisuješ je samo napadnija, očiglednija, ali verujem da je znatno više onih drugih. Kojima nije muškarac merilo sopstvene vrednosti. Koje umeju da žive svoj život, da budu svoje, da se ostvaruju na raznim poljima i da sebe ne degradiruju statusom izdržavanog kućnog ljubimca. Eeee, sad tu je začkoljica što takve žene onda traže partnera, za razliku od onih drugih kojima odgovara da imaju gospodara.
Degradirajuce.
Meni se svidja sto si isao na izlet… Treba videti kako se gde zivi sada, treba znati i kako se zivelo nekada. Ono sto smatramo za nepravilno sada treba sada i da popravljamo. Udavaca u prozoru ili fotografija politicara? Nakaradno je i jedno i drugo, predstavlja „modni trend“ svog vremena i pokazuje koliki je uticaj nametnutih sablona.
Izvini,a kakve ovo opet ima veze sa muškarcima?
A evo zašto.
U ovom slučaju- ko je Ovde pravio, odevao i postavljao lutke u izlog? Otac ili brat?
Potom, kakva je razlika između opisanog i današnjih samoinicijativno i dragovoljno „aranžiranih“ izloga (tv, film, štampani mediji, društvene mreže, radna mesta, ulica, plaže, piste, pozornice…).
Ko su dragovoljno stanovnici silikonskih dolina?
Ko to Tamo zapopeva: „štikle na noge, noge u kola i tetovaža na leđa (gore i dole) gola“.Uzdržaću se od još banalnijih citata.
Kakav je uostalom danas, većinski poželjan prototip „muškog primerka“, ne samo za „pohotljive udavače“, nego i za mame njihove?
Kao krava na pijaci (´ajd sad malo u izlog). I kao da je najvažniji domet žene u životu da se uda. Posle se muškarci pitaju za kakvu se to žene bore ravnopravnost, a odgovor se sam nameće: da ne budu tretirane kao marva, stvar, imovina koja ima vrednost samo ako je neki muški primerak udostoji svoje pažnje i to stavi na papir.
Izvini, znam da ti samo prenosiš podatak o starim običajima, ali zaista je degradirajuće (s moje tačke gledišta).