OD AGRESIJE DO TRIBUNALA…

tamoiovde-logo (1)

„Neobična je razlika u načinu na koji se srpski narod odnosio prema dva najveća poraza u svojoj istoriji, oba na Kosovu, s vremenskom distancom od preko šest vekova.“

Povodom Dana vojske Srbije 23. aprila, u prepunoj sali borskog Doma kulture, održana je promocija trećeg izdanja knjige „Od agresije do Tribunala“ generala Miloša Đošana.

O knjizi, ličnosti, čoveku i vojniku, generalu Đošanu, govorili su njegovi saborci i prijatelji: general Ljubiša Stojmirović, pukovnici Slobodan Jovanović i Milutin Filipović.

Sam autor se kratko osvrnuo na, bez dileme, ovaj značajan literarno istorijski dokument, rekavši da je ono što je najbitnije napisao u knjizi.

 Prisutni su imali priliku da pogledaju i potresni dokumentarni film „Da se nikad ne zaboravi“ u produkciji Udruženja generala i admirala Vojske Srbije.

Organizator ovog, za ovo vreme, nesvakidašnjeg događaja je SUBNOR Bor uz svesrdnu pomoć opštine Bor.

O knjizi generala Đošana

„Neobična je razlika u načinu na koji se srpski narod odnosio prema dva najveća poraza u svojoj istoriji, oba na Kosovu, s vremenskom distancom od preko šest vekova.

Prvi je on stavio u žižu svog celokupnog istorijskog bivstvovanja; od tragičnog događaja napravljen je veličanstveni ep. Nije poznato da je ijedan narod toliko pisao i tako opevao jednu svoju izgubljenu bitku. Drugog kao da se stidi, kao da pokušava da ga što pre zaboravi.

Naravno da postoji značajna razlika među njima. U prvom je učinjeno sve da se zemlja odbrani. Izginulo je gotovo sve što je bilo najbolje u našem narodu, žrtvovana je celokupna srednjovekovna elita srpskog društva. U drugom porazu je, prema svemu što se zna, postojala realna mogućnost da, usled unutrašnjih razdora, naš protivnik odustane od daljeg ratovanja u času kad je naše rukovodstvo odlučilo da kapitulira.

——

Ova knjiga nije teorijska analiza i pokušaj objašnjenja onog što se u toku tog perioda dešavalo na našim prostorima. Ona je konkretno i nepristrasno svedočenje o događajima u kojima je Miloš Đošan lično učestvovao, od početka razbijanja zemlje u Sloveniji 1991. do svedočenja u Hagu u odbranu predsednika Miloševića krajem 2005. godine.

Autor je bio na čelu jedinica koje su pomagale izvlačenje JNA iz Slovenije i Bosne i Hercegovine. Potresni su momenti kad civilno građanstvo, ostavljeno na milost i nemilost ustašama i mudžahedinima, moli da mu se bar ostavi oružje da se samo brani. Ili kad dvanaest beba u banjalučkoj bolnici umire zbog blokadom izazvane nestašice kiseonika. Od februara 1993. Autor je komandant raketnog puka u Prištini.

Rat počinje na dati znak otmicom srpskih radnika zaposlenih u Termoelektrani  „Obilić“. U to vreme pukovnik, kasnije general Miloš Đošan će se boriti svuda gde je bilo najteže, uvek dobrovoljno.

Od početka do kraja bila je to nadčovečanska borba protiv nadmoćnog zla i nepravde, koja se licemerno krila iza fraza o  „humanitarnoj katastrofi“, ljudskim pravima, demokratiji, borbi protiv  „genocida“ i za odbranu  „slobode“ i  „nacionalne nezavisnsti“.

——-

Miloš Đošan je morao da se snalazi i brani svoj narod u situaciji kad je najpodlija propaganda u ljudskoj istoriji celokupnu stvarnost preokrenula naopako.

Pošto je bio rukovodilac u našim raketnim jedinicama on je morao da sa svojim borcima izdržava najžešće vazdušne udare. Oni su do vrhunca doveli veštinu postavljanja lažnih vatrenih položaja. Utoliko je bila veća preneraženost kad je došlo naređenje za povlačenje s Kosova. Kad mu ga je general Lazarević lično saopštio, prva reakcija je bila  „Zašto komandante, ako boga znate? Zar na nama da ostane kletva kao na Vuku Brankoviću?“

Na početak moralnog sloma nije trebalo dugo čekati. Oni isti vojnici koji su se herojski odupirali nadmoćnom neprijatelju počeli su tražiti norme predviđene za vojnika. Bila je to pobuna vojnika, početak pada vojske, naroda, države.

General Đošan je časno do kraja izvršio svoju dužnost. Dok je takvih, ništa nije potpuno izgubljeno.“

Akademik Mihailo Marković-izvodi iz recenzije

Siže

Knjiga“Od agresije do Tribunala, ” prati sudbinu oficira JNA, potpukovnika, komandanta raketne jedinice Protivvazdušne odbrane na aerodromu Batajnica. Polovinom 1990. Godine on se dobrovoljno prijavljuje za komandanta vojne kolone, koja po odluci Predsedništva SFRJ izvlači raketnu jedinicu PVO iz Slovenije gde pripadnici Teritorijalne obrambe Slovenije ubijaju nenaoružane vojnike JNA. U opštem nesnalaženju državnog i vojnog rukovodstva, on bezbedno izvlači jedinicu u Beograd, a ubrzo, po istom osnovu i istom zadatku odlazi u Mostar.

Autor na potresan i kritičan način opisuje sudbine porodica svojih kolega oficira, izdanih od naroda uz koji su živeli, države koja im je upućivala nejasne i zbunjujuće komande, a često i od sopstvenih porodica, samo zbog toga što pripadaju drugoj naciji. Smešteni u zajedničke prostorije, u pretrpanim kasarnama širom Srbije, oni i njihove porodice predstavljaju najveće žrtve razbijanja SFRJ.

 Početkom 1993. godine, autor knjige je postavljen na dužnost komandanta raketne jedinice PVO na aerodromu Priština, što predstavlja njegov prvi susret sa KiM, koje od tog trenutka postaje neraskidivi deo njegovog bića.

Nakon agresije NATO na Republiku Srpsku Krajinu 1994. godine, na svoj zahtev odlazi u sastav Srpske Vojske Krajine, gde aktivno učestvuje u odbrani srpskog naroda. Nakon privremene okupacije teritorije Republike Srpske Krajine, prijavljuje se u sastav Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske, pručava njihova borbena iskustva, što će biti od presudnog značaja za njegovo komandovanje jedinicom PVO u toku NATO agresije na Kosovu i Metohiji.

Polovinom 1998. Godine, iz Generalštaba VJ, na svoj zahtev dolazi u Đakovicu, srpski grad na Kosovu i Metohiji uz granicu sa Albanijom. U ulozi komandanta brigade protivvazdušne odbrane sve vreme NATO agresije, brani svoj narod. Nakon potpisivanja Vojnotehničkog sporazuma, već kao general, on je na čelu Komisije za kontrolu primene odredaba tzv. Kumanovskog sporazuma, uveravajući se u nastavak neiskrene politike takozvane međunarodne zajednice. Kao jedan od komandanata i učesnika u odbrani od agresije, ubrzo biva prevremeno penzionisan, deleći sudbinu svojih kolega, koji su učestvovali u odbrani svoje zemlje.

U tom periodu, on se posvećuje porodicama svojih poginulih boraca, posećuje grobove svojih saboraca, prati sudbine njihovih porodica, i pomaže im u okviru svojih skromnih mogućnosti.

———

Ovaj odlomak govori o Milutinu Jeliću, bivšem fudbaleru Dinama iz Pančeva, koji je u šezdesetdrugoj godini života stigao na Kosovo i Metohiju, zahtevao da ga uputimo na  granicu sa Albanijom i svojim primerom pokazao kako su se nekada borili naši preci na ovom prostoru.

Odlomak iz knjige „DEDA – dobrovoljac“

“Stariji čovek, kretao se prema meni, pokušavajući da utegne uniformu, kako nalažu vojnički propisi kada se prilazi komandantu. Uzalud! Na belom vojničkom opasaču, koji je zadužio pre deset godina, nije više bilo rupa. Ovlaš je popravio beretku na glavi i sa krajnjim naporom zakopča dugme pod vratom. Reče da se zove Milutin a preziva Jelić. Odmah, sa ponosom, kao da spominje naučno zvanje ili plemićku titulu, doda da ga zovu Deda. Naglasio je da taj nadimak ponosno nosi još od 1991. Godine i da ga je zaradio u Tenju, Nemetinu i Borovu Selu, kao dobrovoljac, dodavši da mu je taj nadimak jedini“ ratni plen. ”

“Vidim da si čovek domaćin. Ostani u komandi. Treba mi jedan takav, ovde. Nisi ti za veranje po Kunori, na vrhu koji je još pod snegom, na visini od 1509 metara, nadmorske visine. Sada za tebe i tvoje drugove važe ista pravila kao i za one vojnike gore, gde idete u pomoć! A zato što ste došli kao dobrovoljci, svaka vam čast! Imaće ko da se sa vama ponosi! ” – rekoh mu i pozvah kurira da ga povede u komandu bataljona.

“Gospodine majore, rezervni stariji vodnik, Milutin Jelić – Deda, dobrovoljac, nije došao da bude domaćin i kurir, već da sa puškom u ruci brani otadžbinu. Da sam hteo da se bavim domaćinstvom ne bih dolazio iz Pančeva. Neka domaćinstvo čeka. Sada je najvažnije odbiti neprijatelja! ” – kao da me prekoreva, reče stariji vodnik, dobrovoljac, Milutin Jelić – Deda.

* * *

Pričao mi Deda, da je svojevremeno bio fudbaler i da je do pre neki dan igrao u sastavu ekipe veterana“Dinama” iz Pančeva. Kako bi odagnao sve moje sumnje u njegovu sposobnost za veranje po graničnoj liniji, reče da ima kondicije za trčanje po terenu, da utakmicu odigra od početka do kraja, da je dobar u odbrani, da pogađa sa centra i sa bele tačke.

Pogledam krišom u njegovu vojničku knjižicu i sa užasom zaključih, da je on samo pet godina mlađio od moga oca, a ja ga ne mogu stići uz brdo. Isprednjačio, pa ispade da on vodi mene a ne ja njega. Sačekivao me je sve vreme. Na položaj jedinice, u rejonu graničnog kamena D1/VIII na nadmorskoj visini od 1253 metra, stigli smo tek popodne. Postavio sam ga na dužnost komandira voda. Na najvišem i najopasnijem mestu.

Vojnici, kojima je Milutin stvarno mogao biti deda, kada su ga videli odmah se obradovaše. Ispred njegove načete sedme decenije života, koračalo je ogromno iskustvo, koje mu se uočavalo na licu, kao što žuljevi na dlanovima odaju dobrog ratara ili kosca.

Izdao sam mu borbeni zadatak, odredio naziv za sporazumevanje i spustio se niz strmu padinu Kunore.

 Dedu su poštovali svi. Neko zbog godina, neko zbog motiva da dođe u jedi – nicu, jedni zbog pravednosti i načina rada sa ljudima, drugi zbog upornosti i istrajnosti. Posedovao je neku vrstu harizme, pa su ga jednako cenili i oni kojima je on komandovao, i oni koji su komandovali njemu.

 * * *

“Diži se vojsko! Ašovčiće u ruke. Ko ne puca i ne osmatra, mora da kopa. Ko ne kopa, neka bira, sekiru ili testeru. Rekli smo da odavde nema pomeranja. Utvrdićemo ovaj položaj, kao što su se naši slavni preci 1914. Godine utvrdili na Mačkovom Kamenu. Ko ne može da kopa, mora da osmatra neprijatelja iz vazduha i sa teritorije Albanije. Jučerašnji dan smo izgubili u hodu. Za mene se ne brinite. Ja mogu bolje kopati od vas! ” – reče Deda, pa od jednog mladog vojnika uze ašov i odmah poče kopati u kamenitom tlu.

“Prvi zaklon pravim ja za sebe. Gledajte i učite. A onda neka svako kopa sebi, kome je život mio! ”

Deo vojnika odmah se prihvatio zadatka. Bilo je i onih koji se naglo zagledaše u visinu, tražeći avione na plavom nebu Metohije. Drugi su počeli istezati vratove, nadvirujući se nad teritoriju Albanije kako bi otkrili polazne položaje terorista.

“Zar vas nije sramota. On sa 62 godine kopa, a vi sedite! Nama su zakloni potrebniji nego njemu! ” – reče vojnik Zvonko Vulićević, dobrovoljac iz Kruševca. Na ove reči, i oni koji su se kolebali, nemajući kuda, prihvatiše se posla. Jedni uzeše testeru i sekiru, drugi lopatu i kramp.

Znao je Deda kako treba da se pravi zaklon. Red debelih međusobno ukrštenih oblica od drveta, red zemlje, pa opet tako nekoliko puta. Kada je Deda završio svoj rov, odvede vojnike na sigurno, uze telefon pa nazva komandira minobacačkog odelenja.

“Udri po meni! ” – reče mu Deda, dade koordinate zaklona koji je upravo završio i sede u zaklon.

“Bog s tobom, Deda! Ja znam da tvojim godinama ljudi posenile. Ja treba da vas podržavam, a ne da vas ja pobijem! ” – odgovori mu komandir minobacačkog voda.

“Samo ti udri. Hoću da vidimo kako smo iskopali rov i da li smo se uzalud mučili. Samo pazi, da tebe ne otkrije NATO avijacija. Zato prvo pogledaj u nebo, pa onda opali! ”

Kada je minobacačka mina pala na dedin rov, i samo malo rastresla zemlju na njemu, a unutra sva oprema ostala na svom mestu, vojnici se sa nekakvom dodatnom energijom prihvatiše kopanja.

“Da su šiptari imali ovakva skloništa, ne bi morali bežati od dejstva NATO avijacije! Kako im nije bilo žao ostaviti ovako lepog psa. Ležao je i bolno zavijao. Izvukli smo ga ispod ruševina jedne kuće, koju je samo koji minut pre toga sravnila bomba iz jednog od bezbroj aviona koji su stalno dejstvovali po nama. Mislili smo da je povređen. Kada smo ga izvukli i nahranili, pas se više od nas nije udaljavao! Tako nas je umiljato i zahvalno gledao, da mi je bilo žao da ga ostavim! ” – reče jedan vojnik.

Tako je Deda utvrdio svoj sektor granice. Na vrlo nepristupačnom terenu, stvorio je od nje podnošljivo mesto za život. Obdaren za rad sa ljudima, često su mu, kao na rehabilitaciju slali vojnike, koji se nisu mogli prilagoditi na drugim mestima.

“Komandante, stalno mi jedne vojnike dovodite, a druge odvodite. Postao sam nastavni centar. Ja i ovaj kamen D 1/VIII se odavde nećemo pomeriti. Samo, molim Vas, ostavite mi bar vojnika Zvonka Vulićevića i psa Žuću. Onako mlad, jak i krakat Zvonko je u stanju pet puta sići i popeti se ovde. Onoliko municije niko kao on nije u stanju da iznese na položaj. A i Žuća ga voli! Stalno je uz njega. ” – reče Deda i pomilova psa Žuću, koji mu se stalno motao oko nogu, i upre prst prema osmatračnici gde se upravo nalazio Zvonko Vulićević, vojnik dobrovoljac iz Kruševca.

Dva dana nakon početka operacije  “Strela, ” tek što je svanulo, oko osam časova, u blizini karaule “Dejan Radanović”, po našem položaju počeše da eksplodiraju granate velikog kalibra. Bio je to znak da je otpočela artiljerijska priprema vojske Republike Albanije. Nekoliko minuta nakon eksplozije poslednje granate, ugledasmo veliki broj terorista, kako se kreću prema našem položaju za odbranu. Ispred njih, kao da ih najavljuju, eksplodirale su mine iz minobacača. Još opasniji od minobacača bio je jedan protivavionski mitraljez 12, 7 mm koji je poput bubnja, držao takt tom nastupanju terorista. Kretali su se uspravno i samouvereno.

Ugledavši prvi put toliki broj terorista, vojnici počeše da pucaju. Silna pucnjava prosto nam je zaglušila uši. Videći da teroristi normalno napreduju a tek poneki padne, Deda iziđe iz svog zaklona i krenu od jednog do drugog vojnika, kao da je ovo nekakva obuka, a on instruktor gađanja.

“Pogledaj, ovako! Polagano! Stani! Ne troši uzalud municiju. Pusti neka priđu bliže. Upamti, ti si u zaklonu, a on nije. To što vidiš ti njega, ne znači da vidi i on tebe. Lakše će te otkriti ako puštaš dug rafal. Kad čuju ovoliku pucnjavu, pomisliće da ih se plašimo. Nego polagano. Jedan do dva metka i jedan terorista manje. Svako se više plaši tišine nego buke. A i avijacija će nas teže uočiti i poklopiti. Znaš da su oni saveznici! ” – govorio je strpljivo Deda.

Došavši kod jednog mladog vojnika, kome su se ruke tresle, i koji nikako nije mogao da shvati šta mu Deda objašnjava, dobro osmotrivši šta se događa ispred njih, Deda ga polagano uhvati za ruku i reče:

”To što su oni kidisali, nije razlog da nas dvojica ne zapalimo po jednu. Nismo se mi uzalud ovako utvrđivali. Onda ćemo nastaviti. Neka i oni malo predahnu od “siline tvoje vatre! ” – reče mu u šali Deda. I tako od jednog do drugog.

Nakon toga, na opšte čuđenje, sa vatrene linije se čulo mnogo manje pucnjave, a teroristi su više padali Ubrzo zatim i teroristi se povukoše.

“Vidite, vojsko, šta znači dobro utvrđenje i nišanjenje. Samo gubici mogu odvratiti teroriste. A bili su kidisali kao drogirani. Da se nismo ovako uko – pali, sada bi teroristi bili ovde i slavili, a nas polovina bi izginula, a drugu polovinu bi kao preplašene ovce skupljali kroz ovu šumu! ” – reče im Deda, na kraju prvog talasa napada terorista.

“Kao da su teroristi uočili promenu na našem položaju za odbranu. Sledeći talas je bio mnogo manji i kraće trajao, a treći, poslednji bio je simboličan. Imali smo osećaj, da nam je ta Dedina obuka uživo, više pomogla nego sve ono što smo ranije učili. ” – pričao je jedan dobrovoljac koji je u jadinicu stigao u istoj grupi sa Dedom.

Deda nije bio mnogo religiozan, ali je uvek, pri svakom napadu, prekrstivši se govorio:

”Bože, ako u ovom napadu neko mora poginuti, daj da to budem ja, a ne ova deca. A ako ni to nije dovoljno, neka bude po redu Božjem, i po godinama starosti! ”

 * * *

Po položaju na kom je bila raspoređena Dedina jedinica, svakodnevno je dejstvovala NATO avijacija. Nekada samo danju, nekada samo noću. Kada su teroristi jače napadali i avijacija je žešće tukla.

Ipak 9. Maj 1999. Godine bio je najgori. Počeo je sa dve kasetne bombe već u osam časova. Došao je kao ukleti pozdrav nadolazeće smrti. Da najavi kakav dan ih čeka. Odmah u početku, smrt i ranjavanje.

Prva kasetna bomba pala je direktno na položaj i u hiljadu komada raznela je vojnika Milenković Bobana iz Surdulice. Oko njega su počeli da jauču vojnici iz granične čete, ranjeni u istom napadu.

Deda je sa svojom grupom bio u rezervi i u pripravnosti. Njegova smena je počinjala tek za dva sata. Odjednom se sa vrha začu: ”Deda, pobiše nas! Pomaži! Dedaaaa! ” – glas je postajao sve slabiji, kao na izdisaju. On se smenjivao sa eksplozijama bombi i kršenjem grana drveća. Odjednom se umiri. Avijacija je u talasima udarala sve većom snagom.

Šta učiniti? Kako im što pre ukazati pomoć, a sam ne poginuti i izložiti druge sigurnoj smrti? Čim bi počeli da ukazuju pomoć ranjenim vojnicima, avioni su ponovo dejstvali po njima, a šiptarski teroristi jače tukli mitraljezom iz Albanije. Na sve strane čula se grmljavina i pucanje debelih stabala.

“Zvonko, Žika i još dvojica, zamnom!. ” – naredi Deda, i potrča uz brdo sa kog su dolazili sve tiši jauci. Ne obazirući se na dejstva avijacije, Deda je izvukao svu četvoricu ranjenih vojnika iz prethodne smene.

“Sada, kada smo pomogli živim, vi se vratite. Ja ću skupiti ovo malo razbacanih delova vojnika Bobana! Tek kada vas ja pozovem, dovedite narednu smenu. Vojnicima ne govorite šta ste videli ovde. Ili bolje, ne govorite im ništa! ” – reče Deda, prekrsti se i poče da skuplja deo po deo tela.

“Radio je to Deda sa puno dostojanstva, ne obazirući se na dejstva avijacije. U jednom trenutku, debela grana drveta, koju je kao testerom preseklo parče bombe, pade na Dedu i obori ga. Već sam pomislio da smo i njega izgubili, kada se Deda nekako iskobelja ispod one grane i nastavi da sakuplja delove tela. Pri tom bi iz staračkih očiju poneka suza pala na izrovanu zemlju. Radio je to sa toliko opreza i poštovanja, kao da skuplja najdragocenije blago, pa nam se učinilo da je prošla čitava večnost dok je sakupio ostatke tela vojnika Milenkovića. ” – pričao je Zvonko Vulićević.

Nova smena vojnika, prikradala se našem položaju, kao da je miniran. Sa strahom su gledali u pokošeno drveće i zatrpane rovove. Nisu mogli verovati da je neko preživeo taj napad avijacije.

“Ne dirajte ništa! Tako će vragovi zaključiti da ovde više nema živih. Kako su dejstvovali, dobro da ih i ima. Da nisu bili u zaklonu, niko ne bi pre – živeo. Ako sada uklonimo ovo drveće koje nas je zatrpalo, oni bi to videli i došli ponovo! ” – reče im Deda.

U 11, 00 časova, završio se i poslednji, deveti uzastopni napad NATO avijacije, po položaju odbrane. Ubrzo je izvršena smena posluge na položaju. Zamenjeni su svi. Ostali su jedino Milutin Jelić – Deda – dobrovoljac, Zvonko Vulićević, vojnik dobrovoljac i pas Žućo, koji je slučajno priživeo pod ruševina jedne kuće, u ovakvom istom napadu avijacije…

O autoru

Miloš Đošan, general – major Vojske Jugoslavije u penziji. Rođen je 28. Februara. 1949. Godine u Bistrici, opština Žepče u BiH. Završio je gimnaziju u Zavidovićima, Vazduhoplovno – tehničku vojnu akademiju u Rajlovcu i najviše vojne škole u Vojsci Jugoslavije.

Sve vreme svoje bogate vojničke karijere, bavio se problemima protivvazdušne odbrane. Obavljao je dužnosti od komandira voda, do inspektora za raketne jedinice PVO u GŠ VJ, Načelnika komisije za primenu Vojno – tehničkog sporazuma i Načelnika Inspekcije vojne obaveze VJ. Najviše vremena u periodu o kome piše, proveo je kao komandant jedinica ranga puk – brigada. Svuda gde je bilo najteže i uvek dobrovoljno, išao je da znanjem i vojničkom čašću brani svoj narod, nad koji se u poslednjoj deceniji proteklog veka, nadvila opasnost od uništenja. Krajem 2005. Godine kao jedan od svedoka odbrane bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, pred Haškim tribunalom svedočio o događajima u Đakovici i okolini i zločinima šiptarskih terorista i NATO agresora na KiM.

Živeo je i radio u skoro svim republikama bivše SFRJ. Službovao je u Karlovcu, Cerklju, Beogradu, Prištini, Kninu, Banja Luci, Đakovici i Nišu, pa je tu državu nosio u srcu i nije krio svoje želje za njeno očuvanje. Teško se mirio sa gorkom istinom i spoznajom, da ono što je u borbi nastalo, obično u borbama i nestaje. Ostao je među poslednjima, koji su pokušavali, da na vojniku jedini poznat način, časnom borbom spreče nestanak zajedničke države. Događaji o kojima piše u knjizi „Od agresije do Haškog tribunala“ su stvarni, istiniti i potresni. U svima je bio učesnik i svedok.

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________

3 thoughts on “OD AGRESIJE DO TRIBUNALA…

  1. Hvala na cestitci iako zaista nisam zbog toga napisala komentar vec zbog poklopljenih (ne)slucajnosti.

    Ne znam kako bi to sve izgledalo ali verujem da bih pronasla sebe u vojsci posto me obicno zanima ono u ceme nisam losa (tako je valjda i kod drugih)😀.

  2. Srećan ti dan rođenja, sa eto, opravdano malim kašnjenjem.
    Nego, pitam se, pitam: šta bi sve snašlo agresore, da ti se želja ispunila?

  3. Nisam znala da je Dan vojske Srbije indentican mom danu rodjenja. A da neke stvari mozda nisu slucajnost, govori i sledece: posle srednje skole mene je interesovala Vojna skola, ali … ostalo je samo na zelji😀.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s