TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________
Kada je pre 31 godinu došla u srpski Bor iz mesta Novi Bor, 80 kilometara od Praga, i udala se za profesora fizičke kulture Miloša Matića, Lenka, lepa Čehinja, nije verovala da će je životni put odvesti u svet umetnosti, najpre u slikarstvo, a potom i oblikovanje keramike. Zaposlila se u Specijalnu školu „Vidovdan“ , bila sekretar. Kasnije, od 1999. godine uzima novac Nacionalne službe zapošljavanja, zapostavlja slikarstvo, i ulaže u mašine za pečenje gline i karamiku.
– Predstvaljala sam Udruženje likovnih stvaralca „Vane Živadinović Bor“ na smotrama u Beogradu, Zaječaru, Majdanepku, Knjaževcu, Donjem Dušniku, Sokobanji, Negotinu. Radovno izlažem na međunarodnoj izložbi „Žene slikari“ u Majdanpeku, Učestvujem u slikarskim kolonijama širom Srbije. Jeste, stižu nagrade i priznanja. Osvojila sam prvu nagradu za suvenir u Sokobanji i treću za suvenir Đavolje varoši. Prošle i ove godine suveniri “Ptice”(ovde) i “Rudar”(ovde), na republičkim smotrama u Leskovcu, dobijaju drugu i prvu nagradu . Tu su i priznanja za negovanje srpske etno baštine. Posebno je bila zapažena moja izložba u borskom Muzeju “Mačkasto”(ovde)– priča Lenka podsećajući da u svako delo pokušava da utka i deo svoje, kako veli, srpske duše.
Retko ko bi rekao da je Čehinja kada pogleda njene radove sa motivima srpskog podneblja i tradicije. Neizmerno voli i svoj rodni kraj i često, pogotovu zimi, odlazi tamo, na skijanje.
– Miša i ja imamo dvoje dece. I oni će možda jednog dana mojim stopama. Već se vidi da naginju vajarstvu, slikanju. Možda će biti sportisti, Miša ih upućuuje na sportske terene. Milan je u Vazduhoplovnoj akademiji u Beogradu. Polako, biće za sve vremena. Bože zdravlja – govori Lenka ne zaboravljajući da podseti kako je njen srećni trenutak bio i susret u beogradskoj Knez Mihajlovoj sa princezom Katarinom.
– Od srca sam joj stegla ruku i poljubila je. Ta žena, Grkinja, naverovatno mi je draga. Valjda što neizmerno volimo Srbe i Srbiju. Moguće je da se jednog dana nađemo i u mojoj Brestovačkoj banji. Karađorđevići u banji imaju sjajan, veličanstven dvorac, s oduševeljenjem kazuje naša sabesednica naglašavajući da je i vredna domaćica i da s istim zadovoljstvom sprema srpska i češka jela.
Lenka nam je, s prirodnom iskrenošću, odala tajnu. Nikada do sada, kaže, sem u krugu porodice, nije govorila o svom poreklu, o pradedi Ferdinadu, velikom prijatelju iz školskih dana sa Gavrilom Principom.
-Moja ljubav prema Srbiji i Srbima nije tako slučajna. Ima tu neke sudbine.
Moj pradeda, početkom peošlog veka, dolazi po službenoj dužnosti, kao vojno lice, u Bosnu. U Mostaru upoznaje divnu devojku s kojom se kasnije ženi. Iz tog braka rađa se sin Ferdinand koji se upisuje u kadetsku školu u Sarajevu i tu upoznaje Gavrila Principa. Bili su izavnredni drugovi i prijatelji sve do tog kobnog dana i atentata na austrougarskog nadvojvodu Ferdinanda. Moj deda Ferdinand, nakon završetka Prvog Svetskog rata, vraća se u Češku i tu upoznaje buduću suprugu, Miladu. Rađa im se sin Milan, moj otac- kazuje Lenka.
Na rastanku procedi, kao za sebe:
-Ja sam vam, ljudi, Čehinja , ne s ono malo, nego s puno srpske duše. Verujem da će me svi razumeti.
B. Filipović
Foto: Bora*S i M.A.Pirke(MC Bor)
_____________________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 
Eh, te presadjene biljčice, kad koren puste, postaju „opasna“ sorta :-).