KAKO SMO LAŽNI, SEBIČNI, ŠKRTI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 2. februara 1924. godine u Mostaru, od posledica tuberkuloze, umro je veliki, jedan od najpoznatijih pesnika novije lirike- Aleksa Šantić.

JOŠ MALO S ALEKSOM  

E moj Aleksa
Druže moj tužni
Kraj tvoje ljepote
Svi smo mi ružni

                Da tebe nije
                Ne bi ni znali
                Kako smo krhki
                Nježni i mali

Kako smo lažni
Sebični škrti
I mrtvi davno
Prije smrti

      E moj Aleksa
      Druže moj vrli
      Umjesto tebe
      Da mi smo
      Umrli.

    Mišo Marić


                                                     I OPET MI DUŠA SVE O TEBI SANJA

                                                     I opet mi duša sve o tebi sanja,
                                                     I kida se srce i za tobom gine,
                                                    A nevjera tvoja daleko se sklanja,
                                                    Kao tavni oblak kad sa neba mine.

                                                     I opet si meni čista, sjajna, vedra,
                                                     Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
                                                     Pa bih opet tebi panuo na njedra
                                                     I gledô ti oči što se slatko smiju.

                                                     Tako vita jela koju munja zgodi

                                                     Još u nebo gleda i života čeka,
                                                     I ne misli: nebo da oblake vodi
                                                     Iz kojih će nova zagrmiti jeka…

     ***

Svu muku tvoju, napor crna roba
poješće silni pri gozbi i piru,
a tebi samo, ko psu u sindžiru,
baciće mrve… O, sram i grdoba! 

  „O, klasje moje“- Aleksa Šantić

U pesmama Aleksinim, tuge i jadi ljubavni sa jedne a bol i prkos, zbog socijalno i nacionalno obespravljenog naroda kojem je pripadao, sa druge strane.

Ispunjena snažnim emocijama, poezija Alekse Šantića boli, peče i daje nadu.

Nadu u idealnu dragu, koja, mora biti, da ipak postoji i nada da će ipak proći „Obeščašćeno i kukavno doba“.

“Nijedan pisac nije toliko ličio na svoje književno delo koliko Aleksa Šantić. Ovaj pesnik je bio najveće dete u našoj književnosti…
Šantićeve pesme su pune nežnosti i kada prete tiranu, a pune naivnosti i kad izgleda da se dave u ljubavnim otrovima. On je sva svoja osvedočenja crpio iz takvog svog čistog i detinjeg srca… U svemu, dakle, Šantić je bio čovek svoga tla i svoga vremena. Bio je bez ikakve nameštenosti, snobizma, protivurečnosti… Kao pesnik, Aleksa Šantić će najduže ostati upamćen po svojim patriotskim stihovima.
Oni ostaju naročito vezani za Mostar kao spomen na jedno odista herojsko doba toga grada. Jer Šantić je, prvi posle starih guslara, u onoj zemlji ispevao stihove kao umetnik jednog novog i kulturnijeg doba…
Zato Šantić i njegovo vreme ostaju u onoj našoj plemenitoj zemljici nerazumljivi jedno bez drugog. Šantić je u svome kraju imao jedno doba koje je pripadalo najpre njemu, i ono će se, neosporno, zvati samo njegovim imenom.“ (J. Dučić)

 „Pesme Alekse Šantića, koji je u tolikoj meri pesnik naše rase, našega doba i naše duše, vrše nad nama čudesan isceliteljski uticaj. U njima kupamo mi svoju klonulu, ohladnelu i ukočenu dušu…“ – Jovan Skerlić

Aleksa Šantić je rođen u Mostaru, 27. maja 1868. godine. U ovom gradu je proveo najveći deo života.

Već u ranom detinjstvu ostaje bez oca, pa zbog toga brigu o njemu preuzima stric u čijoj porodici živi i odrasta. Živeći u trgovačkoj porodici, „prirodno” je bilo da završi trgovačku školu,(što je i učinio) i bavi se ovim porodičnim poslom. Zbog školovanja odlazi u Trst i Ljubljanu. U  Mostar se  vratio 1883. godine.

Vodio je knjige u porodičnoj trgovini, ali i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad, iako porodica nije imala razumevanja za ove njegove aktivnosti i talenat koji je bio nesporan.

Na početku poetskog stvaralaštva uzore nalazi u srpski piscima Vojislavu Iliću i Jovanu Jovanoviću Zmaju, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea.

 Pesničku zrelost dostiže krajem 19. i početkom 20. veka. U tom periodu piše svoje najlepše stihove i stvara najveća dela.

 Za života je objavio veliki broj pesama, a svakako, najpoznatije  su: „Ostajte ovdje“ (1896), „Što te nema“ (1897), „Emina“ (1903), „Veče na školju“ (1904),  „Ne vjeruj“ (1905), „Moja otadžbina“ (1908), „Pretprazničko veče“ (1910), „O klasje moje“ (1910).

Šantićeva najpoznatija dela su: „Hasanaginica“, „Anđelija“, „Nemanja“, „Na starim ognjištima“ i „Pod maglom“.

Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je  3. februara 1914. godine.

 O Šantićevom životu i radu, književnom i društvenom angažovanju valja puno istraživati i pisati. On to bez sumnje zaslužuje.

OVDE i Danas, tek toliko, sećanja radi na još jednog velikog srpskog čoveka i pisca.

Priredio: Bora Stanković

____________________________________________________________________________________________

 

6 thoughts on “KAKO SMO LAŽNI, SEBIČNI, ŠKRTI…

  1. Meni je drago što ste svratili Ovde, i to ne reda radi.
    Dopada mi se što iznosite svoj stav, kako rekoste „što neko vezuje nihilizam za njegovo delo“.
    E, sada moram da Vas pitam ko je taj neko, potom kako vi tumačite nihilizam, pošto postoji čitav spektar mišljenja i tumačenja istog.
    Da li je Turgenjev nihilista? ili Majakovski? Tolstoj, Njekrasov, Černiševski…
    Pozdrav!

  2. Dopada mi se što pišete o Šantiću, ali ne dopada mi se što neko vezuje nihilizam za njegovo delo. Mišo Marić je napisao pesmu u trenutku razočarenja, pa je onda nalepio Šantiću. Da li ste vi primetili nihilzam u Šantićevoj poeziji? Pesnici i pišu samo kad su razočarani. Nekad sam pisao pesme i najviše sam pisao kad sam nesrećan, ali sva nesreća naša dolazi od nerazumevanja života. Mnogo je beznađa, nesreće i tuge oko nas, pa bi bilo pogrešno da pišemo „pesnikov krik“, kako bismo to još više začinili. Svako dobro i veliki pozdrav!

  3. Da tebe nije
    Ne bi ni znali
    Kako smo krhki
    Nježni i mali

    Kako smo lažni
    Sebični škrti
    I mrtvi davno
    Prije smrti

    Stihovi koji su deo svakog bića.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s