S’N IL’ JAVA…

TAMOiOVDE________________________________________________

Sedo si odocutra na drvnik predi ambar i samujem si. Ete ju mojna mela sobu, i dojde sas đubrovnik kude men i vide me da me uvatil golem čemer. Mnogo me ona znaje. Cel vek sam sas nju provel. Videla da se sas men nekvo dešava, da mi se duša rastrza.  Svleče se do men i sede. Ćuti. Ja samo savivam duvan u artiju odi džak i trzam. Ma poubavo i savivam nego li onija kubansćini bradonja. Njem i liče. A na men od zor. Ćuti ona, ćutim ja. Njurimo obadva.

– Da donesem li rećijicu? – pituje me.

– Neču!

– Što? Kakvo je sas teb?

– Ništa.

– Neje teka. Nekvo samo uzdisaš.

Kvo da voj oratim. Znaje me u petoparac. Nikad ju nes’m lagal. Probam po neći put. Teka nekude se zamratim, pa si dom po neći d’n ne vidževljam. Pa još odi Nenavicu počenm da smišljujem kvo da voj dom oratim, kude sam bil. I če ju l’žem. Ali mi l’žata ne ide sas ruće. Neći bre umeju. Ma izlže te i ne trepne. Ma i tija si izgleda veruje u toj kvo l’že. Ja numejem. Če voj oratim kvo me naleglo.

– Ču prodavam govedava

– Kakvo? – uprla sas oči u men ko vapira da je videla.

– S’g u Ljuberaždu na vašar ima da i’ prodadem.

– Ma kvo je na teb? Kvo si se najadovil tolko?

– Rešil sam da i prodavam. Oču i ja malko da živim kako druđi ljuđi.

– Ne mož teka. Bez govedu smo  altavi. Ja ne davam.

– Ma kuji tebe pituje. Ja sam domačin – vrevim voj i gledam nekude u Rakoš.

– Da nema u kvo da se vozim… Počeše nođe da mi klecaju. Ovak si sednem na kolesnicu, pa si otidem sude. Ne dam goveda da se prodavaju.

– E ču ji prodadem iz inat! – drvim se ja.

Jadna upiljila u men, i ćuti. Kvo če. Paćena i siroma duša. Mora domačin da se poštuje. Al gleda da paj najde nekvo da ne ostane bez povoznicu. A poštuje me, neče da se prsti sas mene ko druđe žene. Uuu kakvi džampiri ima… I orati mi:

– Pa dobro… Ako si teka rešil, prodavaj. Kupi t’g konji i čeze.

Lelele…. Lele…. Turi mi sol na ranu. Ama nikad nes’m okal na nju. Jer neje nikad ni bila za kabat. Sve sam si ja bil za kabat. A kam li pa da ju šljepnem, kako druđi muži što rabote. Ma gde mi s’g pomenu čeze i konji. Odi toj mi se mrači pred oči. Steza me podi grudi. Kad voj oknu:

        – Da te više nes’m čul da mi pominješ toj zlo. Ču ti glavu odsečem ko na pile. Ovdena na drvnik. Onuj sliku da otideš iz gornju sobu da sturiš kudeno mi se deda slikal u čeze sas njigovi konji. Za konji neču da čujem više.

Ćuti. Ćutim i ja. Omrzal sam konji kad sam videl kakvi i’ sve imaju. Ej… kad sam Gospavu  videl, kupila čezu i konji. Onaj što voj truše vola… E neču da ja budem kako nju. Do jučer išla u rašijen suknjor i sas op’nci dva broja pogolemi, pa klipču, a s’g se zajezdila u čeze… Gospođa. Neču tak’v gospdin da budem. Pa makar večito govedar ostal. Njuri mojva. Siroma neje zla, samo besna i ona kad voj dojde. Ču da voj oratim što ču goveda da prodavam:

– Oču i ja malko odi svet da vidim. Zarobil sam se ovdena sas goveda, pa samo trčim. Trči kude komandira na rabotu, pa otud samo kapu vrljim i opasač zakačim na slivu, pa ajd u štalu… Rini, vodi goveda na pašu. Neču više! Jel’ ti jasno? Neču! Če si idem u varoš kude deca. Da mi kupiš patiće i trenerku jednu i majcu, da ga ne blaznim sas oveja dreje što mi i država dala.

Napunile mi se oči sas slze. I na nju. Rovemo na drvnik oba. Ona si briše obrazi sas šamiju, i če mi vrevi:

– Da donesem po jednu da glnemo…? Tuga mi podi grudi stanula golema.

– Neču! Ni toj više neču da turam u usta. Ima samo da pijem sokovi.

– Da donesem t’g odi drenjine…?

– Neču! Oču onija što i cel svet pije. Coca colu.

– Da donesem sirinjence…? Od sinoč nesi zalok leb turil u usta.

– Neču! Neču ni toj naše smrdljivo sirinje više da turam u usta. Ču jedem onoj što je od fatu. Što je ubavo i u šaren čorbal’k pakovano. Sve rasturam i idem i ja da budem malko gradžanjin. A neje da mi se umrguju milicajci kad uleznem na rabotu što smrdim na lajna.

I teka ga ja reši odocutra. Teško mi pada. Duša me boli. Al če i ja  malko od svetav da uzimam. Kad me bašta spasi odi ovce, pa me zaposli u miliciju, mislel sam da ču da budem čovek. Domačin. Ono jok. Odma se natunti.Počeše Šiftari da si traže njinu republjiku, Počeše preduzeća da siromašeju. Narod si ostavi sela i dedovine, poče se zapošljuje i da sluguje po gradovi. Kuće iznapravljaše goleme ko kasarne. Nema da mož da i’ oružaju nikad. Plata u milicju nikakva. Oženi se, pa dojdoše deca na svet. Ma ne mogu dinarč’k da zavrtim. Bašta mi orati da si potezam štale i plevnje i da si čuvam goveda, A po malko da poprirabočujem u miliciju. Vrevi da je najbolje da se čovek rani na državna jasla, a da pije domaće si, našinsko mleko. I teka ga ja posluša. Beo skrpil neći dinar i kupi si goveda. Mož i toj da ne bi rabotil, ali počeše peduzećava da propadaju. Mojva ostade bez rabotu. Ovolći svet gol odi, a njojno preduzeće koje je šilo odela propada!?!? Napraji se nekva logika bez logiku. Nekako, po svet odim i gledam, se potikaše domačini. Kude se obneš, nema domačin. Samo balafurdija. I teka ja postado govedar. Kad kupi goveda, a od zor sam i kupil, milicajci da mi oči izvade.

Komandir se raspenjavil, kako če s’g da mu brukam službu, kako če da mu pomalko rabotim. Ma men ga pa uz matrak. Na jedno uo ulazi, na drugo izlazi. Kvo če on na men da vrevi, kad sam ja robuval za ovuj državu, on se t’g  na mater za suknju držal I s’g njigovoto je ubavo, a mojto je bruka. Deca sam si školuval sas telčina, sas sirinjence, a mojtu platu sam daval za trice, za koncentrat, na marvenjaci… Kako god ga obrneš, presipuval sam iz šupljo u prazno. A gledam bre neći večito sede i dremu po kafane i paj bolje žive od men. I za toj mi puklo i če prodavam goveda.  S’g za neći d’n ima da otidem u Ljuberaždu na vašar, i da prodadem Šarku i Bulku. Pa kad uleznem podi vejnik kude najgolema truba ima i tupan, pa kad oknem pevaljku, sas najgolemu prednjicu i zadnjicu… Ima samo da žokam. Da si tugu, jad i čemer na pesmu i svirku iskaram.

Otidoše goveda. Ma samo što reč reko da če prodavam goveda, dovleče se jed’n špekulant iz Pukovac i otkara i’. A i mojva je bila poviš za toj da i’ dadem na špekulanti nego li na vašar. Znaje mi narav. Če se vidim sas mojvi Suvoplaninci, pa če trgnem nekoju, a s’g sam i u muće, pa če me pogodi svirka i odoše evrovi. A ovak, ovija mi nabroji paričće, ona i smota i odma i skuta nekude. Otidomo si u varoš kude deca.  Kupi mi odma preobleklo, da ne zverim sveta. Nakara me te se i obrija.

– Nemoj da blaziš svet t’kv. Urasal si ko mojna gradina u travu… Briči se.

Obriči se. Kvo da rabotim… Okupa se. Ono podi men u kadu oranje… Teče voda ko parnjaču kad čiste. Čerkava i sin se zaraduvali. Odma me turiše na verandu da posedim malko. Zaklopi si dom u Smrdan. Če si idem teka po nek’d. Žal mi samo što sam s’g podalek odi Lužnicu. Nego ono i tam se več istrovi narod. Sin’v me dovodi pri kompjuter, da me uči kako da imam glednje iz stolicu po svet. Ma toj me učiše i u miliciju, ali ja nes’m tel da pantim. Orati ni nekva gospođa, priča, vrevi… Nego na šuplju glavu ulazi, ali nema za kvo da se zakači. Ništa nes’m popantil. Ona orati, ja si iz zadnju klupu mislim na moj Smrdan, Golaš, Osovi…

Mojva se izvrndupila u crđe. Gospođa ubava. Svrljila šamiče. Čerkava ju vodi kude berberina te ju ofarba, načešlja, nakolmuva. Ma uplaši se kad ju vido na vrata. Druga žena. Zapela čerkava i nokti da voj farba. Nemoj, okam ja, če ugalati testo kad mesi leb. Oni mi se smeju. Kvoč, prost čovek. Sedal sam na vernadu, a ono mi još mis’l kvo li mi s’g kravene,  Bulka i Šarka rabote. Pa kvo če rabote, če i pojedemo na kobasice. Da izrane gladan narod. Naučil sam da nekvo petljam kad završim sas rabotu, ne mogu da sedim. Da govejem tiće teka. Ido i u milicju, kad me tam vidoše da popadaju. Ja mirišem ko trndavil! Sin’t mi kupil onoj Puno Silvestre. Ma b’š puno, do vr ga napunili! Kad se obriči, pa kad se načapka. Smrdim na borak. Komandir kad me vide, ma ne mož na njigove oči da si veruje.

– Ma kvo je Aco sas teb? Oseti da nekvo mirše č’k kude men gore – vrevi.

Ete… Sramim se predi njega. Sturi i ja štroku. I mislim se ja kakvo, kad vrljim opasačan, da petljam. Nekvo mora da se raboti. Da sam sas narod. Ovak ču da se ucrvavim. Misle da oknem  Đošu učitelja, on uvek ima ubavi mislovi za biznis, da ga pitujem za nekvu rabotu, ali neteja. Neka da si ja sam sas mojvu glavu smislim. Pa ja li sam altav? Sin’v mi kupi i ubave cigare. MaliBora nek’v. B’š je maleč’k. Sve ga palim odi pola sas upaljačav. D’lga nekva cigara a ja sam si navik’l na mojve kratće. Zapali jednu a ona umirisa cel komšil’k. Mojva mi iznese nek’v gorčeljak. Auuu… Reko da neče da me truju! Crno u šiše, a gorči ko pelin. Sin’v mi se semeje. I vrevi mi:

– Pa toj tato pelinkvoac.

– Eve si ti ga – vrevim mu.

Pa toj li bre mladinjava pije?  Če se potruju. Ma ja kad si pinem od mojnu slivovu… Ili kad se natmuri pod jesen, a ja si zgrejem u lonče, ej prekaj pola ćilo. A ono miriše cela mala. Pa vurdica… Pa još beli lukac ako sam pa jel, pa kad podrignem, a ono vapiri i sotonje okolo men padaju ma grbinu. Gurnu si im čašunu,  neču da pijem otrovi. Oču sas treznu glavu da si mislim sas kakvo da se bavim da mi vreme proodi. Mora da nekvo rabotim kad ne rabotim. Da se sas narod paj naodim. Onaka mi govedari se najdemo, pa si oratimo. Vrevimo čija krava bliznila, kuji kolko mleko predal na šupu. Pa dojdu i ovčarivi, i sas nji smo se ubavo slagali. Sas konjarivi nekako nesmo mogli da se najdemo u oratu. Jer oni se prče, a kvo odi konja imaju? Samo mož da ga jašaju. A mi govedari, em se vozimo, em muzemo, em telčinka imamo.

Ovčarivi bolji i odi nas, govedari, oni i šišaju ovce. Pa si pletu čarape, pa vunele… Pa si i šubaru po nekoj skroji. Pa kožuv. Sas skvo s’g da ga blaznim po svet? S kvo, kad nemam goveda? A sas narod da sam. Mojva sedla u sobu i puštila televizor, samo pritiska nekva sitna dugmetija, ono č’s se pojvi nekva oblečena, pa nekva soblečena, pa nekvi sas mašne. I svi nekvo orate. Ima i ovija što poju. Ja zrknem odi terasu, i paj si mislim. I odjed’nput ču na televizor. Čujem orate u Skupštinu. Ma ne orate. Svade se te grmi. Ja neznam ovoj kakvo je. Pa mi milicajci za onakve svadže apsimo bre. Trpamo u zatvor. A oni ga blazne predi s’v narod i njim paj nikoj ništa ne mož. Ama mi sinu odjedanput ko kad sine munja i kad cepi ceriće u Gabar: sas politiku ču se bavim!

– Ženo! O ženo! – okam idi terasu, a ono proode ljuđi podi men po put i zvere se.

– Kvo je? – dotrča kude men prozverena.

– Naš’l sam si rabotu, da rabotim kad ne rabotim.

– Kako zavalijo? – zveri se ona.

– Ču se sas politiku bavim.

– Ubil te Gospad da te ne ubije. Paj ti nekvo padlo na tuj šuntavu glavu. Ti sas politiku…? Pa tam bre idu ak’lni ljuđi. Toj neje za teb.

– B’š je za men. Ja li nes’m ak’ln? Sve si znajem odi poljoprivredu, odi govedarstvo… – t’g se seti za Đošu učitelja, pa reko na mojvu: – Sas Đošu če naprafimo plan i kad na državuvu ponudimo šipci bez trnje, ko mušmule golemi, pa pekmez odi nji kad napraimo… Zdrava rana. Samo toj mora nekoj da u Skupštinu toj kaže. Ovija ništa s’g ne kazuju, samo se svade.

Ona me gleda. Upiljila u men ko kad poganac vidi zmiju. Ništa ne orati. Samo me gleda.

– Teka, teka… Sas politiku – ćimam sas glavu i oratim voj. – Kad je mog’l Marjan iz Masurovci, da se kolje sas Beogradžanji, što pa ja ne mogu. Pa ja sam za svadžu tata mata. Samo kad imam sas kuga. Uuu… Al sam si naš’l rabotu.

– Crna zvalijo… – oka mi mojva. – Al znaješ li da su ga utepali. Tog Marjana. Teka si mi oratil. Če utepaju i teb.

– Nek utepaju – nedokazan sam ja.

Ona se prekrsti oćuta se. Ja si sedim na verandu, pušim i mislim: „Ma teka si je. Politika. Tuj ima mrljovina. Ima tuj svašta. Lelelel… Al pa kad čuje komandir ima da me pozdravlja posle on men. Ko dan’s kad me vide namirisanog.“ Ču probam i sas politiku. Sas goveda sam propal, ajde da propadnem i sas politiku….

Bratislav Braca Petrović

---