U SNOVIMA…

tamoiovde-logo

Foto ilustracija: Bora*S

Pobegla sam posle njegovih udaraca u noć.

Stado mekano diše.

Brišem krv  nadlanicom.

Što ti je život surov!? Boli me svaka kost na telu, a uboji će se videti sutra. Više me i nije stid da idem premlaćena. Ne mogu ni da plačem. So mi obgori izubijana i izgrebana mesta i oteknem još više. Mogu samo suze da zadržavam na vrhovima trepavica.

Leluja noć iskrivljena u krivom ogledalu mojih suza.

Gube se obrisi kuće koja mi postala najgori dušmanin.

Većeg od tog nemam.

Koliko li je dana prošlo od mog nesrećnog dolaska i prelaska tog praga? Od onog naivnog sedanja svekrvi u krilo i njenog smeška?

Shvatila sam, kasnije, taj davnašnji smešak. Smešak zmije je bio to, a ne majke. No, ona ne beše najgora stvar. Ona bi se i mogla podnositi da se moj Slavko ne premete naopako. Od onako dobrodušnog stvora od njega se načini opadnik i pijanac.

Ne prođe ni nedelja od svadbe kad mi zagore pogača jer me svekrva poslala da pogledam nije li se Runda okotila. Dok sam se vratila, ona, prokletinja, uhvati koricu i zagore. Mogla se jesti, ali se videlo da nije rumena i lepa kao što sam dotad mesila.

„Malo ti, snajka, ova pogača kusa?“, zadirkivao me dever.

„Ma, majka, me poslala da vidim nije li se Runda okotila i ja, dok dođoh, ono bi što bi!“, prostodušno odgovorih na zadirkivanja.

Slavko pogleda majku, nasmeja se kratko i umudri.

Uveče me je pozvao da dođem do senjaka.

Umila sam se i isprala, pa se sa razglagoljenom utrobom i bosiokom pod pazuhom uputih ka senjaku. Uzdrhtala mi snaga. Nasmejah se krišom jer me se setio i usred velikih poslova.

Moje krupne oči su tražile po mraku njegovu senku.

„Stigoh, Slave!“ Javila sam se da se nađemo.

„Za to stižeš na vreme, da ne zagorim i ja ko pogača od jutros, je l’ te!?“

Nešto je u njegovom glasu bilo presečeno. Ispod reči je izvirivao drugi ton, meni do tada nepoznat.

„Ma, kakva da je bila, pojela se. Sutra ću bolju ispeći.“

„I ima da je ispečeš. I kad god ti zagori, ima novu da mesiš sve dok ne bude mekana i rujna kao dušica.“

Moj izgovor preseče jedan krupan šamar.

On sakri oči u koje se, kao gromom pogođena, zagledah.

Nešto se, kao nožem, među nama preseče, rascepi, raskide, u treptaj oka postasmo drugi ljudi.

„Da ti se to više ne ponavlja! Ja sam u kuću domaćicu mislio da dovodim, a ne aljkavicu!“

E, tad je počelo.

Valjda tad oseti ljudsku krv, tačnije moju krv na rukama i usladi mu se. Probudi se u njemu vuk, krvolok, i evo ga pije mi krv već godinama.

Dok sam izubijana, ali još više zaprepašćena, sedela na travi i plakala svoje prve suze ispred ovog poganog doma, iza susednog plasta sena planuše nečije oči. Dok sam pogled izbistrila, nestale su.

Saznala sam posle, majka ga podgovorila da bude muško i da me nauči ko je glavni.

Još me uči, sad skoro svake noći.

Pitaju posle kako se ženi premetne pamet.

Tako se ženi premetne pamet – šakom, motkom i nogama u stomak i krsta. Dom ti postane –  nedom, muž – nemuž, rodbina – dušmani.

Žena oseti da je sama na svetu. Sama. Da joj je sudbina ukleta i prokleta i da nikakve gatke neće vratiti sreću na njen svet.

Iz crnila izraste žena. Sasuši se nešto u njoj i prenačini u čudo. Čudo njoj, pa onda svetu. Ubije se žena od batina, uboja i suza, pa se izrodi druga žena. Ista, a drugačija. Svi misle ona ista živi, kad, ispod njene kože, zaživi druga jedna, mnogo prepredenija i čuvarnija. Grabi kao alava sve što može da ugrabi jer je shvatila kakav je smradež čitav taj život, a kakav su tek smradež svi njeni snovi. Žena počinje da čuva svoje, čuva sebe i pazi se.

I onda, pored nekog stoga sena žena počinje da liči na svoju nanu.

Ako ima sreće da je još živa, susretnu im se pogledi.

Dva kladenca iste vode preliju se i prepoznaju po poreklu. Oba su nastala nad istim tegobama.

I onda im priče više nisu potrebne. Dve pripadnice istog nesrećnog plemena onda ćute. Reči su suvišne. Boli se namirišu i prepoznaju.

Nemo sapatništvo ih spoji u jednu tišinu koja traje nad njima i ostaje da ih prekriva i kad jedna od njih napusti ovaj pusti svet.

I onda se žena seća.

Pustog se svog života seća.

Sopstvene nesreće svoje.

Siromaštva.

Rada.

Prekora.

Nadanja.

Sve u početku, dugo, izgleda kao jedna velika pustoš.

Nijedne boje, nijednog znaka, nijednog putokaza.

Mrak koji i nije mrak, dublji od svake tame u kojoj se boravilo. Živi mrak sastavljen od krvi i boli.

U tom mraku izjedu je celu.

Ostane samo kao jedan pogled-prozor kroz koji neko gleda svet.

I onda se, u jednom momentu, kroz vapaj življenja probije šum.

Šum potoka.

Rojenje pčela.

Vetar koji talasa nedozrelo žito.

Sve romori nad slomljenim telom i razlomljenom dušom.

U slomljenom životu melem počinje da kaplje tako što se svetu prvo vrati zvuk.

Tako sam se i ja podigla –  kroz zvuk.

Zvuk jednog davno zaboravljenog glasa, jedne davno zgažene i u sramotu bačene noći.

„Priđi bliže, ćeri nanina. Priđi. Dalek te put čeka. Dalek je to put od rodnog ognjišta do zulumćarevog šatora. Dođi da te pogledam i zapamtim takvu, uplašenu, ali netaknutu grlicu.“

I priđoh.

Susretoh se sa naninim pogledom.

Prvi put u dnu njenih zenica ugledah tvrdi kamen življenja. Nerazlomljen, ali utvrđen kroz poraze života.

Prvi put ugledah i zadrhtah.

Šta li to mene čeka? Ako me čeka ovakav kamen u pogledu, možda je skok sa litice u reku i ponajbolje i ponajkraće rešenje zemaljskih muka?!

„Nano, moja nano! Kud da pobegnem? Šta da radim, nano? Ne mogu ja to. Ne mogu.“

Pribijena uz toplo krilo, napajano mirisom koji poznajem od prvog svog sećanja, plakala sam svoje gorke, naivne i mučne suze. Njena ruka je počivala na mojoj glavi, kao mnogo puta do tada, i obećavala zaštitu od svih vidljivih i nevidljivih sila.

„Kćeri moja, nevolja je mnogo na ovom svetu. Sva ti je mudrost kako ih prihvatiš, a ne kako se sa njima nosiš. Oni koji hoće da uprte nesreću na ramena, da se s njom rvu, brzo istroše svu snagu, a nesreću ljudski stvor niti može savladati niti može oboriti. Nesreću bedan čovek može samo prihvatiti i u tom prihvatanju istrajati zdrave pameti i bistra oka.“

„Kako, nano, da je prihvatim, a šta će svet reći?“

„Mlada si, moja kćeri, kad svet spominješ. Svet nit časti nit pomaže. Ko god je sa svetom mislio, na svet se oslanjao, od sveta je i stradao. Ne može se ljudima ugoditi nikada. Čovek ti je ala, ali čovek zna i šta je nevolja. Čovek nevolju prepoznaje. Iako je često srećan što je tu nevolju prepoznao, što se od nje izvukao, što je nekom drugom dosuđena, zna da za nekim uglom čuči neka, pak, druga nevolja da ga mori i muči. Onaj koji nevolju poznaje manje se raduje tuđoj. Takav ti čovek treba za ovaj mučni život. A onaj ko je nesreću gledao, taj će od nesreće i nevolje pogubljeno živo biće razumeti. Oni koji te prigrle tada, njima ostani verna. Nego, nešto drugo treba da te naučim.“

Njen se pogled izgubi u vatrici koja je napajala ognjište. Ostasmo tako dugo, dugo, obe kao okamenjene.

„Težak je zadatak koji mi je ostavljen. Mislila sam da će sećanje biti samo moje, ali, evo, život se poigra i sa tobom“, sa teškim uzdahom izreče ove reči.

„Nano!“, podigoh glavu kao oparena.

Susretoše nam se pogledi i pročitaše se u letu. Njene ogrubele ruke dodirnuše moju rumen.

„Ne boj se, kćeri. Nećeš biti ni prva ni poslednja u ovoj nesrećnoj zemlji. Mnogo nas je koje nosimo žigove srama u svojim dušama. Duše žena ove zemlje natopljene su strašnim sećanjima. Izgleda da pod ovom nebeskom kapom ne može žena drugačije. Njeno svetlilo mora da se ukalja tuđom šapom. Umesto glavama  muškaraca, ropstvo se plaća ženama, kad se nema drugog bogatstva.“

„A što baš ja, nano?“

Ona malo poćuta, kao da prebira po sećanjima, pa se preli u reči:

„Život je ispunjen darovima i otimanjima. Postoje mnogi darovi koje će ti život staviti u ruke. Dar ti je, ćeri moja, kad ga od srca odvojiš i pružiš. Sve drugo što ljudi zovu darivanjem je pusta lažiigračka. A ono što se otima, nikada ne može biti darovano.“

„Eh, nano, što ga mrzim prokletnika“, borila se moja mladost sa teškom naukom života. „Kako ga neka kuga ne pomori u ove dane?! Čekam da ga zapis udavi po noći, al’, uzalud, ništa se ne dešava!“

„Smiri se“, pomazi me po obrazima, pa mi se zagleda u oči. „Neke se nesreće ne leče vradžbinama. Neki se putevi moraju proći. Urezani su u tvoju putinku života, nema im zaobilaženja!“

„Što ne dođe bar deset dana kasnije kad već prođe slavlje!“ Grizla sam se od sopstvene nemoći.

„Mnogo je želja koje će ti život udaviti ko kučiće prvorodne“, blagi podsmeh nagrize ove reči. „Ima vremena, naučićeš. Sad ti je stavljeno prvo kušanje.“

„Osećam se kao da ću umreti kad se približim šatoru! Premreće srce u meni i nestaće me, a tako mi se živi, nano!“

„Kad ti se tako živi, preživećeš! Nosićeš ožiljak, ali bićeš živa“, naglo mi obrli lice rukama i zagleda mi se u oči kao da želi tamo utisnuti svaku svoju sledeću reč. „Samo ti, grlice moja, voli život! Život je redak dar u ovim našim dolinama. Nikad ga ne odbacuj! Nikada!“

„Eh, nano, što mi ne dopusti da sa Slavetom pobegnem u daleki svet!“

„Ma gde ćeš bežati, kćeri?! Da odeš, niko od ovog doma ne bi više bio u životu! Možeš li na leđa da nabaciš takav teret? Premeri uloge. Šta je jedna sramota naspram deset smrti? Šta je? U ovoj zemlji šta je sram na ženi zarad života porodice?“

„Ah, kad ti tako kažeš, izgleda da nemam šta da računam. Moram da se dam zlotvoru. Crko da bog da!“

„Ne kuni nevoljnika, ukleće ga život. Reko’ ti da je život u ovim krajevima redak dar. On uvek ima cenu. I to kakvu cenu!“

„Kako ja to da preživim? Šta će ostati od mene kad prođe ta noć?“

„Eto je ona opet! Čitav se život bojim od te tvoje pameti! Nijedna se moja praunuka ne pripita o životu, a ti neprestano.  Prokletinja je žene velika pamet, upamti to, a tebi je Gospod dade i šakom i kapom. Sve svali u tu tvoju glavicu, vaskolik svet i pitanja veća no što je ovaj deo njegovog odela pod zvezdama.“

„E, sad mi ni moja pamet ništa ne može pomoći!“, ogromni jecaji potresahu moje telo ophrvano rekama nemoći koje iz  noći u noć struje odnoseći zamisao za zamisao u veliko ne života.

„Kad se nađeš pred zlotvorom, ne gledaj ni u kog! Pokorna budi, najpokornija na svetu. Ne otimaj se i ne brani. Poslušaj me!“  Čvrsto steže moju pobunu njena ruka. „Kao jagnje izvedeno na klanje, tako i ti, pokorno prihvati tu noć. Imaćeš čitav život za zaboravljanje!“

„Oči ću mu iskopati!“, skočih kao oparena i ustumarah po sobičku.  „Oči pa da ne vidi ovaj beli svet, a sa mnom neka čine onda šta požele!

„Ne busaj se hrabrošću, mlada si još. Poslušaj mene, starija sam. Svet sam premetala i odozgo i odozdo. Znam šta ti govorim. Ne brani se. Ne otimaj se. Pusti ih. Ima u životu i gorih kazni od muške pohote.“

„Kuku, kako, bre, nano, kad me muško dodirnulo nije!“, ponovo presavih kolena i zagledah se u njeno naborano lice.

Vatrica je pucketala i osvetljavala senke koje su sudbonosni ples igrale po našim telima.

„Zato sam ti i na majku kivna! Zainatila se da te očuva do prosidbe čistu. A lepo sam joj rekla da su vremena zla i mnogi zlotvori tumaraju našim šumama, pa  bi bolje bilo da si se podala onome kog ti je srce izabralo, nego da ti neko drugi bira. Malo bi se pucalo, malo bi se krivila usta, ali svi bi legli na zemlju! Svi po ovoj zemljici hodamo i svi se u oči gledamo. Samo je Gospod svetac, a mi smo svi grešnici. Svi do jednoga. Da me je poslušala, sada bi bila žena i turska bi te alavost manje morila.“

„Eh, crna ja! Sram će me pojesti, nano! Dosta, aman!“, povih glavu, čvrsto stežući pesnice.“

„Razgovaramo se kao dve žene: ti ćeš tek stazom koju sam ja već premerila. Poslušaj me! Devičanstvo je muška rabota. Oni su ti koji ne mogu drugačije da ovladaju ženom nego su joj našli tačku, i to između nogu, pa se u tu slabotinju uzdaju više nego u svoju mušku snagu. Pih! Muško ti je samo pričina i zaludnja. Retko ti neko od njih ispadne od kamenite sorte. Takvi brzo na maču završe. Slabotinja ti ostaje da se koti i produžava. Kršni i vijoriti se brzo slome i u grob bace. Oni okove ne prihvataju, a vremena su takva da, samo onaj ko okove sa trpljenjem nosi, može da preživi.“

Ohrabrena njenim rečima, stidljivo se izjadah:

„Majka ne da da sa Slavetom legnem pre svadbe. I on mi je nešto petljao oko plota pre neki dan, al’ ga je ona letvom terala do Miladinove livade.“

„Tvoja majka je žena koja za svet živi. Male pameti. Zato ti, ipak, poslušaj mene.“

Srce mi bije.

Neko deli moje misli.

Primirila sam se.

Neko, a tako star, misli da moje krilate zamisli nisu gluposti i da se nekako može do slobode.

Trepćem očarana, kao da sam nadomak nekog velikog čuda, a neko je pristao da mi čita iz nepoznate knjige tajne reči što imaju lekovito dejstvo.

Nana, pak, nastavi svoju pouku:

„Budi pokorna. Ne gledaj u zlotvora. Oni će se ponapijati jer su to najamvojnici. Neće te trezan čekati. A kad se, kćeri, muško ponapije, dok trepneš, završi s tobom. Što se manje otimaš i goropadiš, to će njemu biti manje zanimljivo! Oni su ratnici, lovci, navikli su na  sukobe, da plen love, a one koje se odmah podaju, bez borbe, ne zanimaju ih mnogo.“

I bila je u pravu. U mnogo čemu je bila u pravu.

Ušla sam uzdrhtale utrobe.

Osećam grube ruke koje me vuku i lelek majke i sestara što mi još odzvanja u ušima.

Moj Slavko stegnutih vilica izviruje iza stoga sena.

Mrak je.

Prilaz šatoru osvetljen je bakljama.

Raskalašan smeh i smrad konjski.

Guraju me kroz otvor na šatoru.

Saplićem se i padam, umazavši prtenu haljinu u koju su me obukli.

Beg traži belo, rekli su kroz vučji smeh njegovi najamnici.

Teška kosa šiba me o grudi.

Gledam u ćilimima zastrtu sobu. Pogled mi je prikovan za njih.

Drhti mi utroba od nemog besa, od ženske nemoći, od božije nepravde, ali nemam kome da vičem. Nemam koga da zovem.

Sva imena, Božija, anđeoska, svetačka, ljudska, hajdučka, predačka, sva su zazvana, ali odziva nema.

Nema Ilije da spali bezbožnika u momentu kad hrišćanska noga stupa u grešnu Sodomu svog života.

Nama Ognjene Marije da spali vihorom, ko što je nana pričala da čini nama ako radimo na praznik.

Nema imena pod zemaljskom kapom, a ni na tim nebesima što žele da pomognu meni, grešnoj.

Kuda sa tolikim teretom na malenom devojačkom telu?

U noćima od kada sam saznala istinu, promuklo je moje biće od pozivanja u pomoć.

I vodu sam preskakala, i žiške obarala i činila što je baba s okraj sela rekla da moram kako bi čini „uhvatile“ za zlotvora. Zapise sam nosila i puštala niz reku.

I mrzela sam, mrzela sam toliko da sam svet ovaj mogla da uništim mržnjom. Ali, ništa se desilo nije.

I čekala sam svako jutro da čadora nestane, ali on je, kletnik, ponosito vijorio na zelenoj livadi! Valjda da ga vidim i umrem od muke.

Grcala sam kraj ovaca, uronjena u toplo životinjsko krzno, dok su se svi pretvarali da misle o nečemu drugom, da se to ne dešava, da se to neće desiti. Samo su majka i sestre, vid’la sam, gutale neme suze.

Nana čak ni to.

Gledala me dugo pogledom koji zna.

Jedino ona.

Valjda joj godine to dozvoljavaju – da nema stida.

Gledala sam tamno nebo bez odgovora za jedno lomno biće.

Od čega li treba žena da je stvorena pa da preživi takvu sramotu, pitala sam se. A moj zločinac veselio se paklenom bukom u podnožju brda, na proplanku na kojem sam brala prvo cveće verujući u velike ruke života.

Ja sam, skrivena od svih, gledala u to grotlo pakla i sećala se slika koje sam viđala u crkvi – pakleni oganj u kojem gori čovek. Nažalost, u ovom paklenom ognju ću goreti ja. Ja sam taj čovek koji će biti spaljen, čija će duša nestati već prvog utornika. Ili to samo duše muškaraca mogu da mole za spas, a duše žena će ionako biti žrtvovane bez izuzetaka?

Kakav je to onda svet?

Možda i ja treba da saznam tajnu koja je svezana i živi u naninom pogledu kad god joj priđem?!

Tajna svih žena – leži li u žrtvovanju?

Rekao je nešto onim zlotvorima na tom njihovom nečastivom jeziku.

Grubo su me prevukli do njegovog divana, kaljajući onu sirotinjsku odoru na meni.

Osetila sam neko zadovoljstvo. Zaprljana ću srpskim blatom da mažem njegove turske prostirke. Bar će ta zemlja  na haljini mirisati na nešto moje, što se ne može oduzeti i neće nestati i posle ove noći provedene. Uzimam dah da unesem u sebe miris zemlje, kao zaštitu, kao gatku protiv uroka, protiv boli, protiv smrti.

Glasan smeh.

Ruke.

Mnogo ruku koje me dodiruju, štipaju mi meso, zavrću tuniku.

Otkrivena sam pred strancima.

Eh, da mi je da umrem od stida!

Da zemljica bude dobra, nju sam uvek s molitvom obrađivala, da bar ona bude dobra, pa da se otvori i proguta me.

Ali, ja stojim. Ja stojim tako dugo.

Izvijam se na njihovo navaljivanje, potezanje, ali stojim.

Jedina moja pobuna su suze.

Čini mi se da sam ja pobegla negde ukraj i da samo gledam u neku ljušturu što liči na mene. Kao neka praznina sam, omaja, koja se leluja u ovoj noći.

Uzeo me je brzo, bez uvoda. Grubo me prebacivši na astal.

Ivice su kidale moju kožu dok je on, čini mi se, kidao moju utrobu.

Razmišljala sam o tome kako sam u pesmama slušala da junacima deru kožu s tela.

Htela sam da i ja budem junak, da se tako osećam, ali nisam mogla.

Ja sam samo žena koju žrtvuju, koju siluju tuđe ruke, tuđi udovi, tuđa tela.

Htela sam i da se branim, ali ovako presavijena niti sam mogla da vidim lica koja navaljuju na moje slomljeno telo, niti sam mogla da zarijem nokte, niti bar da rukama skupljenim u pesnice udaram.

Bila sam kao kokoška presavijena na panju – držiš joj glavu i krila i podižeš sekiru da je zasečeš.

I onda krv, svuda krv.

Čiju to ja krv vidim, svoju ili kokošiju?

Kog to kolju na ovom panju-žrtveniku?

Zar mene?!

Muti mi se u glavi.

Povraćam neku kiselinu usred tog meteža glasova, znoja, dahtanja, grubosti.

Čim je pritisak na moj vrat prestao, skliznula sam sa ivice stola u krv i mrak sa željom da je to smrt koja me toplo prigrljuje.

Smrt – topla smrt za ovakve kao što sam ja. Crna. Hitra. Spasonosna.

Neke su žene grubo izronile iz tame da bi oribale moje telo. Pekla me je koža od uboja i poderotina. Čini mi se da su me ugurali u drveno korito.

Htela sam da im kažem da ne mogu da oribaju ovo što se meni desilo.

Ne mogu, više nikada.

Htela sam i da plačem, ali nisam mogla.

Telo mi je mlitavelo i imalo neki svoj život, meni stran.

Ja sam skupljena ležala u  svom kutku u duši i raširenih očiju gledala šta se to sa nečijim telom čini.

Plavetno, poderotinama išarano telo nestajalo je negde ispod vode. Svet se zamutio, raširio u lelujave i nerazgovetne mrlje.

Bilo je dobro ne postojati. Bilo je dobro ispod vode gde su glasovi zaglušeni, a život spreman na predaju.

Lep odlazak.

Bolji od mraka.

Probuđena sam. Uspaničeno gledam oko sebe.

Gde sam ovo ja? Kakva je ovo Božija kazna i po kojoj sam muci određena da hodam?

Sve se lagano vraća.

Srce mi bije u grudima.

Grlo mi je suvo.

U grlu mi se steglo.

Ne smem da se pokrenem.

Setila sam se da sam u šatoru.

Kroz jednu od poderotina smeje se mesec. Raseca ovaj život na pre i posle ove noći.

Boli me svaki delić tela.

Pokušavam da vidim gde ona zver spava.

Prestravila me misao da će se ovo možda ponavljati nebrojeno puta dok mene potpuno ne nestane. Mučna misao izaziva mučninu u mom želucu.

Hoću da povraćam, ali ne mogu. Ostaje samo kiselina koja se penje do grla i peče me još više.

Naterala sam svoje telo da me konačno posluša. Pomerila sam uz bol svakog mišića lagano glavu. Tražim onog zverskog čoveka koji je skrivio ovaj pakao.

Mesec je rasecao deo postelje na kojoj sam.

Pored mene leži neko. Vidim.

Blaga svetlost veje nad njegovim usnulim licem.

Posmatram ga prvi put. Prvi put stvarno.

Nijedne bore.

Lice zrelo, a mlado.

Duge crne trepavice igraju se u senkama nad obrazima.

Crna, zift crna kosa.

Kako tiho diše, skoro da se ne čuje!?

Gledam ga.

Ti! Ti si me zgazio! Ti!

Ti li si ta zver što mi je život izubijala? Ti li si se drznuo da mi otkidaš utrobu zato što si silnik i može ti se? Sad bismo bili jedan na jedan…I da mogu da se pomerim, ko što ne mogu, sad bi ti nož virkao u srce. Roptao bi u krvi, krvniče crni!

Uzeo si mi najlepši dar. Zario si svoje zube u moju utrobu. Zgazio si moj mirni život. Ubio si u meni devojku.

Krvniče! Zlotvoru! Gade!

Kad bi reči jadnih mogle da ubiju, bio bi mrtav!

Kako može ovako mirno da diše?

Gde je za ovakve ona Mora iz naninih priča? Možda i ona zaobilazi ovako crne duše?

Ne znam šta mi bi, ali neki ludi poriv me prože celu. Pružila sam ruku da dodirnem zlotvora, da vidim ima li u njemu života ili je to nečasnik koji ima obličje čoveka.

Pružena ruka ostala je nemoćno da raseca vazduh između nas.

Lagano je pala na moju haljinu.

Trebalo je početi ponovo.

Poriv da dodirnem to telo što leži kraj mene jači je od straha da se zver probudi.

Iz trećeg puta sam uspela. Lagano sam se okrenula u stranu. Bolje ga sagledala iz ovog ugla. Nisam više osećala strah. Dodirnula sam vrhom kažiprsta njegov obraz. Prst mi se zgrčio, a telo ohladilo i pretrnulo. Ponovo sam, očarana, valjda ljudi tako gube život dodirujući medveda, dodirnula njegov obraz.

Muškarac pored mene spava.

Prvi put muškarac spava pored mene.Tuđin muškarac.

Nešto je u meni ostarelo za tren.

Devojke je nestalo zanavek.

Otišla je u sećanje.

Nešto zrelo je izronilo iz vode trenutka.

Nije me bilo strah više.

Nije.

Zašto?

To sebi nisam mogla da objasnim.

Dodirnula sam ga opet.

Pomerio se.

Strah se pomešao sa ludošću.

Trgao se. Naglo je otvorio oči, kao svaki ratnik kome je život uvek u opasnosti.

I on, kao i ja, nije znao gde se nalazi. Šator je njegov, ali zemlja je tuđa.

Onda me je pogledao. Valjda i on prvi put. I nada mnom je vejala mesečina.

Prekriveni smo senkama i senima, stranci čije tajne prekriva blagi snop mesečine. Valjda je mesečina kriva i za senke i za ono što pod njima izrasta.

Sanjivo je sklopio oči ponovo. Malo se rasvestio, otresao tažak mamurluk i dugo me ispitivački gledao, začuđen, valjda, što ga  tako mirno posmatram.

Posegao je za mnom.

Znala sam da od bola ne mogu da izmičem pred njegovim dodirom, a i nana je rekla da se ne branim. Lakše je. Već preklano janje u meni, primalo je svoju žrtvu bez roptanja.

Njegova ruka je našla šta je tražila. Spustio je ruku naniže.

Sve je bilo usporeno, valjda, zato što nije bilo nikog ko bi ga ubrzavao. Ostali su prevaljeni spavali oko šatora.

Svesna sam bila do vrhova palčeva na nogama da prvi put oko muškarca razgleda moje telo.

Pogledi nam se sreću.

Nešto šapuće na svom jeziku.

Nije više tako demonski strašan.

Valjda, što se pretočio u jedva čujni šapat.

Boleo me je taj čovek na meni.

Boleo me je.

Ali ne dugo.

Duboki prstenovi moga tela bili su ispunjeni njegovim prisustvom.

Odjednom su i rumen i drskost isijavali iz mene.

Svaki nagli trzaj njegovog tela, osetila sam, u jednom momentu, pripadao je meni. Pripadao je meni, htela sam da vrisnem.

Svesna sam bila jedinstvenosti ovog trenutka.

Nikada čistije svesti nisam bila.

Postojimo ovaj čovek i ja kao jedno telo.

Postala sam za tren gospodarica nečega, možda tako mizernog kao što je telo muškarca, ali bila sam od ništeg unapređena u gospodaricu.

Pre nego što se prevalio preko mene, grleno je izvio neke reči.

Milovale su me te reči. Milovala sam i ja te reči. Posle.

Moj prvi muškarac.

Možda mi je sada drag zato što se sećanje na njega uglačalo u bajku mog života.

Nikad nisam nikom bila posebna. Ništa što me izdvaja od svih žena koje znam. Nisam nikad zaludela bilo kog muškarca, kao neke od komšinica čije polušaljive priče znam. Još gurnuta u grubu, strašnu i surovu priču sa mužem zlotvorom. Gledale su me ko nesrećnicu.

Godine bola su uglačale tu jednu noć nasilnu, rušilačku i crnu u svetlu, tajnu i skoro svetu.

U toj jednoj noći čula sam reči koje nikada za života neću čuti.

Ne zanosim se da me je taj neznanac poneo duboko u srcu. Zaboravio je tu noć čim je skupio ivice svog šatora i poneo sebe u daleki svet da se nikada više ne vrati na ovu livadu, ovom kraju.

Ali u jami svog života, u siromaštini ovog seoceta, ja sam jedne noći bila dostojna, makar i uzgred, u trenucima strasti, tih reči. Ja sam bila dostojna da ih nosim.

Stidela sam se svega u početku. A ponela sam ih u dostojanstvu svog bića neku godinu kasnije kad su počeli da me bole i stari i novi uboji na telu.

Srbin mi je postao neprijatelj.

Srbin-muškarac, njegove pesnice i ritanje u stomak i leđa.

I ubijeno dete u utrobi, tek začeto, a mržnjom izritano.

U pusteliji riznice života srpska noga prekinu niti rađanja za mene.

Obeležiše me zasvagda – nerodilja.

Prazan svet postade još prazniji.

Nosila sam jednom sir na malu pijacu za zidinama. Dok sam nudila sir, mlada gospodarica je svojoj strini prepričavala, valjda, radosne trenutke sa svojim agom.

Privuče mi pažnju par reči koje otvoriše vrata mog sećanja.

U moj život se useli drhtaj i nemir.

Tresao se usahao život u meni kao ustajali vuneni prekrivač u proleće. No stid mi ne dozvoli da se njoj obratim.

Pazila sam kako ona blago porumeni kad god pomene tu reč starijoj ženi.

Tu rumen ja prepoznajem. Oblivala me je u prvim nespretnim susretima sa svojim mužem.

Ali moja rumen je brzo zgasla.

Jedne noći za senjakom.

Od tada za senjakom pljujem krv i plačem i gledam u mesec i mesečinom čistim jedan davni pad u proleću života. Njome se napajam i od nje živim, od senki gradim svet. Svoj svet i svoju tajnu.

Dugo mi je trebalo da doznam šta one nevešto zapamćene reči znače:

„Draga moja, grlice, ja sam te obeščastio!“

Reči izvinjenja. Reči utehe.

 Sonja Đorđević (prof. srpskog jezika)

_________________________________________________________________________________________________

P:S: Zahvaljujem  Sonji za pristanak da priču objavim a Maji Radoman-Cvetićanin za dva divna postupka.

Za otkrivanje “ U snovima“ i nesebično posredovanje.

Bora* Stanković

_________________________________________________________________________________________________

Advertisements

7 thoughts on “U SNOVIMA…

  1. Strašna sudbina naše žene,a treba da bude majka,stub porodice,da svija i čuva ognjište za svoje najmilije ! To je sudbina i Tašane i Sofke i mnogih drugih žena ,Srpkinja,znanih i neznanih ! Da ,sjajna priča,koja pita i optužuje ! Zašto,gde je plemenitost u sadrugu ,Srbinu,koji je bio “ kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati“,ali nije bio sposoban da voli,bude nežan i velikodušan ! Da li je to možda osveta tih nesrećnih i mučenih žena,sada majki sinova koji treba da vole svoje žene,a ne da nisu naučeni neko i potsrekavani od majki mučenica da maltretiraju svoje žene ! Tu se krug zatvara,svi su mučenici,niko se ne voli i svi gube !

  2. Povratni ping: ZABORAVLJENA PRICEZA… « TAMOiOVDE

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s