TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________
I dok je klisura Ibarska skoro u polumraku, okupan novembarskim suncem, na jednom od zapadnih ogranaka Stolova, 20 kilometara uzvodno od Kraljeva, u klisuri reke Ibar, 150 metara iznad nivoa reke, uzdiže se grad Maglič.
Poseban, izuzetan.
Poželite li da ga „osvojite”, kad ga ugledate ovakvog i dopadne vam se na prvi pogled ili vam se dopao još ranije, neophodna vam je odvažnost, spretnost upornost i strpljenje. Da.
Uostalom, znate kako to već ide sa posebnima. I izuzetnima.
__________________________________________________________________________________________________________________________________________
Do Magliča, sa pozicije na kojoj sam se nalazio, vodi dotrajali i ne baš bezbedan viseći most preko brzog i moćnog Ibra, a potom, nešto od kilometra duža , strma, krivudava i uska „kozja” staza.
Čak šta više, zbog dotrajalosti- upotreba mosta je i zabranjena.
Dakle, ako ipak na sopstven rizik osvojite ovaj utvrđeni grad, uverićete se da je baš zahvaljujući teškoj dostupnosti, uspešno preživeo sve nevolje, ratne, prirodne i druge nepogode, tokom više od 700 godina postojanja.
U unutrašnjost utvrđenja ulazi se kroz dve kapije, koja ima izduženu osnovu, prostire se u pravcu severozapad-jugoistok, zahvata površinu od 2.190 metara a opasana je visokim bedemima koji povezuju 8 kula.
Na severoistočnom kraju nalazi se šanac usečen u stenu. Iznad šanca uzdiže se „Donžon-kula“ sa malim gradom. Na suprotnom kraju, smeštene su jedna uz drugu tri kule koje se uočavaju sa velike udaljenosti. Sa ovih su držaoci utvrđenja kontrolisali ulaz u i izlaz iz klisure Ibra, čije je korito nekoliko kilometara pre Magliča gotovo pravolinijsko, što je omogućavalo izvanrednu preglednost.
__________________________________________________________________________________________________________________________________________
Ko i kada je podigao ovo srednjevekovno utvrđenje- nije sasvim pouzdano utvrđeno. Od nekoliko pretpostavki navodim dve-moguće najverovatnije.
Po jednoj, grad je podigao Stefan Prvovenčani da bi štitio svoju zadužbinu Žiču sa jedne i Studenicu, zadužbinu Nemanjinu, sa druge strane.
Druga pretpostavka-Maglič je podigao njegov sin Uroš II, kako bi sprečio najezdu i prodor Mongola kroz Ibarsku klisuru i tako zaštitio Sopoćane i Studenicu.
Širenje srednjevekovne srpske države doprinelo je da Maglič izgubi na svom prvobitnom značaju „čuvara“granice, pošto se našao u srcu te države.
No, gubeći na jednom, dobija na drugom-postaje sedište srpskog arhiepiskopa Danila II, koji odavde upravlja crkvenim i državnim poslovima.
Otud i prve tragove o njegovom postojanju nalazimo u zapisima arhiepiskopa Danilo, koji potiču iz 1337. godine.
Sudeći po tome, najverovatnije da je grad podignut u 13. veku.
No, ako činjenica o tačnom vremenskom periodu njegovog nastanka nije sasvim poznata, očigledno da je Maglič imao sasvim jasnu funkciju a ta je, pre svega kontrola i zaštita karavanskog i vojnog puta koji vekovima unazad prolazi ovuda, kroz klisuru duž toka reke Ibar.
Autor: Bora Stanković
