KRVAVA BAJKA…

„ZAŠTO SU TVOJI MECI IŠLI KA MOJOJ DECI ? O NJIMA SANJAM I MAŠTAM- DECU NE MOGU DA PRAŠTAM! “ – Bora Đorđević

---

Nemačke okupacione snage su od 19. do 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu streljale više hiljada nedužnih građana. Streljani su seljaci, radnici, žene, deca…Među njima su bili i đaci i profesori kragujevačke Gimnazije. Najmlađa žrtva imala je tek 11 godina.

Doznavši detalje o ovom monstruoznom masakru  nad civilnim stanovništvom  u Kragujevcu, srpska poetesa Desanka Maksimović napisala  je  Bajku. Krvavu.

U znak sećanja na nevine žrtve: Bora*S

---

KRVAVA BAJKA

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučenickom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isti su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani,

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

A pedeset i pet minuta

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune

istih brojki

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskalo se u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo,

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučenickom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redova celi

uzeli su se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Desanka. Maksimović