NJOM SE BAR NISTE OŽENILI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

NI MAŠINA NE ODGOVARA, ALI NJOM SE BAR NISTE OŽENILI

 Jao, tata, pogledaj onog čiku, izvini što

pokazujem prstom, vidi, svi ga gledaju,

Kao da nije pri sebi, kao da je udaren mokrom

čarapom, kao da ga pundravci ujedaju!

Vidi kako mu kolutaju oči, kakva mu je to ćud,

Da nije bolestan ili lud?

Tatice, pa on govori u vetar, kao mesečar ili

kao neko ko šljema,

Već dugo tako razgovara sa nekim koga nema!

Tata, bežimo što dalje od njega, jer ako mu je

pomračena svest

Može da skoči na nas, ni pet ni šest!

De, de smiri se ne brini, dete moje,

Ti koje si  slučajno  belo zato što ti je otac

indoevropskog porekla, inače bi bilo abonosove

ili bakarne ili žute boje,

Priđi mi bliže i slušaj, ne gledaj tamo niz

drum

Dok ti rasvetljavam, odnosno otamnjujem um.

Život će te naučiti mnogo čemu, pored ostalog

i tome da onom ko razgovara sam sa sobom

ne mora baš uvek da fali četvrta daska u

glavi, drago dete.

Jer možda prosto ima ženu koja voli da plete.

Valjda jedino on i njegov tvorac znaju, u stvari,

Koliko je večeri proveo pokušavajući da zapodene

razgovor dok je njegova žena plela

džempere i haljine koje bi pokrile mnogo i

mnogo ari.

Ah, radoznalo čedo moje, shvatićeš jednom koliko

život ume da bude gorak, ali njegovu gorčinu

je ispio do dna

Samo onaj ko je pokušavao da kleštima izvuče

koju reč iz usta žene što plete bilo šta.

Bilo da plete i sedi

Ili sedi i plete – ništa ne vredi.

Čovek joj govori šta je radio toga dana i pita

je šta je ona radila toga dana i opet ništa,

pa joj govori šta bi želeo da radi te večeri

i pita je šta bi ona želela da radi te večeri

i opet ništa, i čoveku se čini da će pući

ako ne dobije bilo kakav odgovor pa je nežno

podseća na vreme kad joj se udvarao ili

na dan kad su se venčali, ali bolje da je poštedeo

sebe toga zamora,

Jer bi imao isto toliko izgleda da dobije

odgovor od nekog istočnjačkog božanstva

od mramora.

A onda  primeti kako joj se usne trzaju pa

pomisli da će nešto ipak da kaže, ali i to je

nada puka,

Jer ona samo broji petlje oko kukova ili struka,

Nabravši svoje lepo čelo, što znači da nešto

negde nije u redu, ali on nastavlja da govori,

ignorišući slične signale,

Te ga ona ošine pogledom kojim se krote budale.

Može on koliko hoće da praska il da joj

svesrdno laska-

Za njenim hipnotičkim iglama samo uzalud kaska.

Tako se nedeljama čoveku čini da mu je kuća

pusta,

A onda ona ostavlja rad i otvara usta,

Te se on ponada da će najzad osetiti šta znači

porodični život, ali ona progovara glasom

dalekim kao Saturn i ostale planete,

I kaže mu da je to bogu hvala gotovo, ne liči

ni našta i ni na pamet joj neće pasti da to

ikad obuče, ali ništa ne mari, i onako je

našla novu mustru te jedva čeka da počne

opet da plete.

A kad to potraje duže, onda i jaki ljudi često

pretrpe slom i počinju  sami sa sobom da

razgovaraju pred svima, ma kud krenuli,

Ali to ne znači da su posenilili ili šenuli,

Ne znači, sine moj, da ih treba strpati u ludnicu

gde bi im se pružila potrebna nega,

To samo znači da su kod kuće navikli da

razgovaraju sami sa sobom jer su oni sami za sebe

bili jedini sagovornici kojima su mogli da

se obrate s nekim pitanjem i da dobiju

odgovor na njega.

O. Neš