TAMOiOVDE________________________________________________
JUNAK I KUČKA
Kad su Simanu pustili iz zatvora,
Ona nije znala kud da ide.
Čekali su veče da je oslobode,
A po noći nije smela u planinu.
Dva-tri puta je obigrala gradić,
U čijem se centru nalazila tamnica
(Oko koje je ovo mesto i nastalo
Nekako kao oko svoje ose),
Ispadalo je da se vrzma oko apsa,
Sve kao oko svoje kuće.
Plašila se da zamoli ključara
Da je pusti nazad dok se ne razdani,
Pa je stajala uz tamnička vrata,
Sigurna da je tu na svome mestu,
I spokojna ako je ko vidi,
Kao što se jedino unutra
Nije bojala da će je apsiti.
U neko doba prođe Radivoje,
Onaj Radivoje što ga zovu Junak,
A verovatno da je to i bio.
Tek kada je pred njega iskročila,
Pomisli da je hteo da je prođe.
-Znaš da bih te zvao kod mene na konak,
Mene je tvoja kuća zadužila, ne zadužila, no spasila glavu,
Ali i sama vidiš- nije zgodno,
I pošteno ti kažem da se bojim,
Reče nekako prema sebi sažaljivo.
Kad je nazad u senku ukročila,
Drhteći jer je bila na slobodi,
Na kojoj je vreme sporo prolazilo,
Odnekuda je naišao Simo,
Čuveni Simo čto ga zovu Kučka,
A Kučka je i on verovatno bio.
Okrenula se zidu dokle prođe
Ali se Simo Kučka zaustavi,
I s kapom u ruci po imenu zovnu,
A zanosio je pomalo šteneći.
Onda je poveo u kučju ulicu,
Na čijem je kraju njegova kućara,
Pa se Simo Kučka i Kučkina žena,
Kao kučići sklupčaše na zemlju,
Cvileći da bi se nekako zgrejali
I škamućući od golcite gladi,
A gostu dadoše večeru i ležaj.
Matija Bećković
TAMOiOVDE 