EDGAR ALAN PO…

tamoiovde-logoEdgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe) američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma,  umro je u Baltimoru, na današnji dan, 7. oktobra 1849. godine.

640px-Edgar_Allan_Poe_2Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri. Njegove kratke pripovetke smatraju se pretečom detektivskog romana.

Biografija

Njegov otac i majka, Dejvid Po ml. i Elizabeta Hopkins Po (oboje glumci) preminuli su u roku od dve godine (otac 1810, majka 1811.) nakon njegovog rođenja. Po je odveden u Ričmond, gde je živeo kod Džona Alana, te onda poslan u Englesku gde je od 1815. do 1820. pohađao Manor School u Svindon Njuingtonu. Nikad legalno usvojen, prezime Alan uzeo je kao srednje ime. Porodica Po je inače poreklom iz Škotske, gde je rođen i Edgarov otac.

Godine 1826, Po odlazi na studije na virdžinijski univerzitet pod imenom, ali je izbačen zbog kockarskih dugova, što ga dovodi u svađu s Džonom Alanom koji ga se tada odrekao kao sina. Godine 1827. pridružio se vojsci, lagavši o svom imenu i starosti; 1830. stiže do Vest Pointa, ali je izbačen godinu kasnije zbog neizvršavanja dužnosti.

O sledećem periodu Poova života malo se zna, osim da je 1833. živeo s očevom sestrom u Baltimoru. Nakon što je s kratkom pričom Poruka u Boci osvojio 50 dolara, započinje karijeru pisca: u časopisima Sadern literari mesindžer (u Ričmondu, gde je stvarao od 1835. do 1837.), te filadelfijskim Bartonz džentlmenz magazin i Grejemz magazin (1839 — 1843.), izlaze neka od njegovih najpoznatijih dela.
Godine 1835, Po se ženi trinaestogodišnjom rođakinjom Virdžinijom Klem, koja će kasnije od posledica tuberkuloze postati invalid, te na kraju i preminuti, što se smatra uzrokom Poovog neobuzdanog alkoholizma. Slavna pesma Anabel Li (1849.) posvećena je Virdžiniji.
Njegova prva zbirka, Priče iz Groteske i Arabeske, pojavila se 1840. godine, a sadrži jedno od njegovih najpoznatijih dela, Pad kuće Ašerovih. U ranim četrdesetim godinama 19. veka, izlazi i Školjkareva prva knjiga, njegovo najprodavanije delo.
Mračna poema o izgubljenoj ljubavi, Gavran donela je Pou svetsku slavu kad je izdana 1845, a Ubistva u Rue Morgue te Ukradeno pismo, takođe iz tog perioda, smatraju se Poovim najpoznatijim kriminalističkim romanima. Takođe, bio je aktivan književni novinar.
Godine 1848, depresivan i u očaju, Po pokušava samoubistvo. Nakon toga je nakon zabave na putu novoj zaručnici nestao na tri dana. Pojavio se u vrlo čudnom stanju u Baltimoru, gde je i na kraju preminuo 7. oktobra 1849. godine.

Dela
Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama te pesmama i smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike.

Izvor: sr.wikipedia.org/sr

_______________________________________________________________________________________________

Pesma na dan – Edgar Alan Po
Tema: MORE PRE NEGO USNIM

standard_634140789485815726ANABEL LI

Prije mnogo, i mnogo ljeta
U kraljevstvu na obali
Življaše djeva znana sred svijeta
Pod imenom Anabela Li,
I življaše sred briga i radosnih sjeta
Da me voli i da se volimo mi.
Bio sam dijete i bila je dijete
U kraljevstvu, što plaču valovi,
No ljubavlju većom od ljubavi svete
Ljubljasmo se ja i Li,
Te nam na ljubavi nebeske čete
Zaviđahu, anđeli svi.
I tako prije ljeta i ljeta
U kraljevstvu, što plaču valovi,
Vjetar iz oblaka skrši poput cvijeta
Moju lijepu Anabelu Li,
I tako njoj brata žalost dopa,
Da je ponese daleko od mene,
Da je u kamenom grobu zakopa,
Što ječi od umorne pjene.
Anđeli nesrećni i u raju
Zaviđahu njoj i meni
I, zato (svi ljudi znaju
U kraljevstvu, što ga more mi)
U noći iz magle zaduhaju
Vetri i ubiju moju Anabelu Li.
No naša je ljubav jača od one
Njih, što bjehu stariji no mi,
Njih, što jesu umniji no mi,
Pa ni anđeli s vrh vasione,
Pa ni bjesovi, što pod morem rone,
Dušu ne mogu rastaviti: dušu mi
Od duše lijepe Anabele Li.
Kad mjesec sine, nosi mi sanje
O lijepoj Anabeli Li;
Kad zvijezde izađu, sinu oči danje
Prelijepe Anabele Li;
I tako noću za noći ja sjedim
I dragu, moju ljubav i moj život gledim,
Tamo u grobnici na valu,
U njenom grobu na zvučnome žalu.

Edgar Alan Po (1809-1849)
Preveo s engleskog Tin Ujević

Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.
Iako pesma možda ne odgovara sasvim laganom letnjem štimungu, uvrstio sam je zbog vanrednog Tinovog prevoda. Pesma je inače jedna od najčuvenijih napisanih na engleskom jeziku, te u tom smislu, za sve one koji znaju taj jezik, original je neuporediv sa bilo kojim, pa i Tinovim prevodom.
Izvor:kcb.org.rs

_______________________________________________________________________________________________

Gavran je najpoznatija pesma američkog književnika Edgara Alana Poa.

Kada je objavljena po prvi put 29. januara 1845, donela mu je svetsku slavu.

Raven_Manet_D2

Gavran na glavi Atinine biste, simbola mudrosti koji pripovedača navodi kao intelektualca. Ovu ilustraciju je napravio Eduar Mane povodom izdanja francuskog prevoda poeme.

Interpretacija
Pesnik govori o gubitku svoje ljubavi, Leonore. Taj gubitak je obojen misticizmom, jer narator oseća strah kada ga posećuje misteriozni gavran, koji često ponavlja reči „nikad više“. Za pesmu se može reći i da je groteksna; veliki je broj scena u pesmi koje su duboko psihološki opisane. Pesnik iznova postavlja pitanja gavranu o negovoj dragoj sa nadom da će mu dati bilo kakav pozitivniji odgovor, osim veliki broj puta ponavljanog „nikad više“. Međutim, sve ono što je iz pesnik osetio kada je ugledao crnu pticu je prethodno bilo u njemu, pri čemu je gavran samo potpomogao da sve iz njega iziđe. O tome kako je stradala Lenora ne saznajemo ništa; motiv gubitka drage bez objašnjenja njegovog uzroka često se pojavljuje u Poovim pesmama. Treba napomenuti da gavran nije plod halucinacije, već je stvaran, i to baš onakav kakvim ga je pesnik opisao. U nekim situacijama, gavrane je moguće naučiti i da govore.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr

_______________________________________________________________________________________________

Gavran
Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
„Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više.“
Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.
I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: „To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više.“
Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
„Gosparu il gospo – kazah – ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh“… Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.
I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
„O Lenora“ reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
„O Lenora“ odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.
Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
„Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!
I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.
Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
„Mada ćube čerupane – rekoh – plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?“
Reče Gavran: „Nikad više.“
Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s’ tim imenom „Nikad više.“
No Gavranu s’ kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s’ kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s’ mesta
a u meni sumnje nesta: „Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“
Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
„Stvarno – kazah – to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: „Nikad više.“
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: „Nikad više.“
Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!
A vazduh sve gušći biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
„Nesrećniče – viknuh tada – božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“
„Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal’ ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?“
Reče Gavran: „Nikad više.“
„Sad umukni, kleta tico, – skočih, viknuh – zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S’ tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“
I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće – nikad više!

_______________________________________________________________________________________________

Gavran

Bjesovi

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KUPEN PETL…

tamoiovde-logo

MUŠICA
Ima jedna mudros stara
Koju neće da nauče:
Život, toj ti je prevara,
svak na svakog će zavuče.

Ljudi tera želja jaka,
izvedena iz podsvesti:
Svaki traži svog ortaka
na koga bi da ga smesti.

Mi živimo život dlakav,
dlakav al na sitne lokne.
Svaki traži neki takav
sa nameru da mu kokne.

Naravi su naši kvarni
saves ni u dušu lecka
i tera ni ko nestvarni
Na tog koj će da ni kecka.

Zbog dubišta naši tavni
zbog ponor na bolni srca,
otvaramo nužnik javni
Na tog koj će da ni prca.

Da ni ne bi sve toj smlelo,
napravilo od nas tranje,
Okrenimo na veselo,
Na smeh i na zajebavanje.
Dragan Radović

_______________________________________________________________________________________________

„TAMO DALEKO” – HIMNA RATNIKA BEZ ZEMLJE…

tamoiovde-logo

Đorđe Marinković, vojnik i umetnik iz sela kraj Kladova, pravi je kompozitor pesme „Tamo daleko“. Pesma malog naroda ostala je popularna u Evropi i posle Drugog svetskog rata

Setnu himnu srpskih ratnika bez zemlje „Tamo daleko“ pevali su od 1917. svi saveznički vojnici na solunskom frontu na svojim jezicima, ali sa obaveznim stihom „Živela Srbija“.

srpska-vojska-orkestarPesma malog naroda u Velikom ratu ostala je dugo popularna u Evropi i posle Drugog svetskog rata zahvaljujući francuskom maestru Žoržu Marinkoviču, koji je nastupao i pod pseudonim Žorž Mariel.

Njemu su 1922. u Parizu priznata autorska prava na pesmu „Tamo daleko“. Katalog Francuske nacionalne biblioteke u Parizu u šturoj biografiji otkriva: „Autor je interpretator i kompozitor, instrumentalista i profesor citre, srpskog porekla, u Francuskoj od 1920. godine, državljanstvo Francuske, rođen 18.., umro 1977. godine“.

Žorž Marinkovič bio je u stvari Đorđe Marinković iz sela Korbova kraj Kladova, izdanak porodice koja je generacijama davala sveštena lica u oblasti Donjeg Ključa u Negotinskoj Krajini, navodi Ranko Jakovljević, saradnik Istorijskog arhiva u Negotinu.
On je otkrio dokumente koji potvrđuju Marinkovićevo autorstvo nad pesmom „Tamo daleko“ u porodičnoj zaostavštini porodice Jovanović. Đorđe je do kraja života ostao u kontaktu sa ratnim drugom Jovanom D. Jovanovićem. Zajedno su prešli Albaniju i oporavljali se na Krfu, gde je Marinković 1916. komponovao pesmu koja je osvojila srca ratnika-izgnanika.

tamo-daleko-ploca– Stela Franklin, australijska književnica, stupila je 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu i pišući roman o stradanjima srpskih ratnika ona primećuje šta Srbi pevaju – „Tamo daleko, pesmu o selu, devojci, o zemlji“.

Svi ostali učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju; Englezi su je nazivali „Far way over there“, Francuzi „Au loin, au loin sur Corfu“, Česi i Slovaci „Tam v dali“… O njenom kultnom značaju za srpski narod govori i to što je Nikola Tesla na večni počinak po svojoj želji ispraćen ovom pesmom – nabraja Ranko Jakovljević.

Posle prve Marinkovićeve verzije teksta za „Tamo daleko“, posvećene Korbovu na Dunavu, pojavilo se mnogo varijacija na temu, jer su srpski vojnici stihove proširivali imenima svog zavičaja.
– Pevalo se više verzija stihova, prilagođavanih, između ostalog, osećanjima vojnika iz određenih srpskih regija. Verzija koja se pevala na Solunu nabraja čak pet reka i Šumadiju ponaosob i pravi je mali „srpski geografski leksikon“- kaže Jakovljević.

Posle Drugog svetskog rata komunistički cenzori su „Tamo daleko“ dugo vremena držali što dalje od Srbije.
rep-tamodaleko-MALA2– Partijski zvaničnici smatrali su jeretičkim pevanje „Tamo daleko“, budući da asocira na monarhiju i Karađorđeviće. Žarko Petrović, popularni srpski kompozitor, svedoči da su 1970. bile proskribovane njegove interpretacije „solunskih pesama“, u vreme zaoštravanja Titove politike prema „srpskim nacionalistima“. Nijedna srpska gramofonska kuća nije htela da objavi „Tamo daleko“, „Marš na Drinu“, „Kreće se lađa francuska“. Tako se desilo da mnoga domaćinstva u Srbiji u to vreme poseduju dragocenu kolekciju pesama jedino zahvaljujući okolnosti da zagrebački „Jugoton“ sedamdesetih godina proteklog veka nije bio „pod prismotrom“ zbog širenja srpskog nacionalizma – kaže Jakovljević.

Hor Radio Beograda tek 1966. snima jednu verziju „Tamo daleko“, ali bez imena autora.

Usledila je molba iz Pariza ispisana ćirilicom, drhtavom rukom.
Zahvaljujem pevačkom horu iz dubine duše što su snimili moju pesmu „Tamo daleko“… Pesmu „Tamo daleko“ napisao sam na Krfu 1916. godine posle našeg povlačenja preko albanske planine. Zato vas lepo molim da uvek napišete moje ime i prezime na programu posle svakog izvođenja na Radiju… – napisao je Đorđe Marinković u pismu upućenom Radio Beogradu pošto ga je ratni drug Jovan obavestio da je nacionalna radiofonska kuća izdala solunsku pesmu. Marinković je priložio i dokumentaciju koja dokazuje njegovo autorstvo.

tamo-daleko-1Međutim, kao odgovor u štampi su se pojavili navodni naslednici drugog kandidata za autora, koji su priznali Marinkoviću da je napisao muziku, ali ne i tekst. Ponudili su mu nagodbu da ne bi poveli parnicu. Neki politički podobni muzički stručnjaci su „otkrili“ i da je pesma plagijat. U to vreme osporavanje svega što je srpsko bilo je korisno za karijeru. Stvorena je farsa u kojoj su diskreditovani i autor i stari srpski ratnici.

Đorđe Marinković je u Srbiji ponovo gurnut u zaborav, dok je u Francuskoj ostao popularan kompozitor i muzičar. Nekoliko puta je dolazio u rodni kraj i pevao zemljacima pravu verziju „Tamo daleko“, pričali su istraživaču stari Korbovčani.

– U najblistavijoj fazi karijere Marinković je postao evropski sinonim muziciranja na citri. On je odsvirao čuvenu melodiju u filmu „Treći čovek“. Bio je poznat i kao gitarista, svirao je ukupno sedam instrumenata. U Parizu je od 1920. publikovao mnoštvo popularnih kompozicija, od kojih je jedan deo stvoren na osnovu njegovih impresija iz rodnog kraja i izgnanstva na Krfu. Danas je Marinković gotovo zaboravljen u rodnom kraju, dok je na desetine internet-sajtova preplavljeno ponudama prodaje njegovih izdanja, od Francuske, preko Španije, do Nemačke, Velike Britanije i Japana – navodi Jakovljević.

CELA SRBIJA U PESMI / PESMA Đorđa Marinkovića koja je počinjala stihovima
„Tamo daleko, daleko kraj Dunava
Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja“
bila je posvećena rodnom podunavskom Korbovu.
Srpski ratnici na Krfu su dodavali nove stihove dok se nije došlo do ove verzije:

Tamo daleko, daleko od mora,
Tamo je selo moje, tamo je Srbija.
Tamo daleko, gde cveću nema kraj,
Tamo su najdraži moji, tamo je moj zavičaj.
Tamo daleko, kraj Save i Dunava,
Tamo je radost moja, tamo je Beograd.
Tamo gde dušman sve ruši i obara,
Tamo su moji dvori, tamo je Kolubara.
Tamo daleko, gde sunce već ne sija,
Tamo je ljubav moja, tamo je Šumadija.
Tamo gde hladna protiče Morava,
Tamo mi ikona osta, tamo je moja slava.
Tamo u brda Đetine gde je put,
Tamo mi suza majke preliva svaki skut.
Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov-grad,
Tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad.
Tamo gde Drina uništen kvasi gaj,
Tamo mi ljubav osta, tamo je moj rodni kraj.
Tamo daleko, gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.
Tamo daleko, gde cveta beli krin,
Tamo su život dali, zajedno otac i sin.
Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,
Ali sam klicao uvek, živela Srbija!

Spasao Kralja od Arnauta
Nema svedočanstava o tome kako je i gde Marinković naučio da svira i komponuje. On je „znameniti instrumentalista na citri i diplomirani profesor“, navodi pariski recenzent Marinkovićeve knjige „Nove racionalne i kompletne metode za tirolsku citru“. Tu se pominje da mu je „jednog dana 1916. godine, u planinama Albanije, citra spasila život“, ali ne i kako.
– Đorđe je bio tri puta ženjen, poslednja supruga bila je Francuskinja Magdalena, ali nije imao poroda. U Kraljevoj gardi prvo je bio bubnjar, a potom je sam tako dobro naučio da svira citru da je prilikom dvorskih koncerata muzicirao i na ovom instrumentu. Kako se priča u porodici Marinković, Đorđe je slučajno saznao da grupa Arnauta sprema atentat na kralja, uspeo je da Njegovo veličanstvo o tome bude blagovremeno obavešteno, pa mu je kasnije, kao znak zahvalnosti, omogućen odlazak u Pariz, radi muzičkog usavršavanja – ispričao je 2007. Ljubomir Marinković, kapetan rečnog brodarstva iz Korbova, praunuk Milana – rođenog brata Đorđa Marinkovića.

Boris Subašić
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

U DUBINE GLEDANO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Nagrada za strah
67e19cfda82e92bd62a5Tako ponekad, eto, setim se..
Pomislim možda prošlo, sveti se..
Uglavnom, dođe mi da pobegnem
i ostavim sve zauvek..

Ali kad krenem da se pakujem
u kofer slučajno te spakujem..
Kud god da krenem ides sa mnom,
ti me nikad nisi pitala
da l’ smeš da ideš, da l’ mi trebaš,
Ja kad te trebam ti me nemaš
a ja te nemam samo onda, samo onda kada trebaš mi…

Pogled s terase nije privlačan
i dan je više nego običan..
Poželim opet da te zovem
neću, ali čekam.. javi se…
i onda žmurim, lepo vidim sve…
slušam te kako dišeš, smejem se
i ….. noći… miris tvoje kose na mom jastuku...
Negde visoko iznad neba
letimo, dobar san nam treba
i neću da te spuštim, ne treba mi više tlo pod nogama..
Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to,
hrabar sam i umoran, korak mi je spor..
Kroz maglu kad se spušti mrak, prepoznajem tvoj dah
(preko) vode krišom svetli znak k’o nagrada za strah…

Možeš da zaspiš kad god poželiš,
i u snu pričaš sve sto pomisliš,
Roletne spuštene su spas za nas, jer teraju dan s prozora...
Sat kuca, ali vreme stalo je
Koliko god da prođe malo je
Telefon ćuti ceo dan, niko nam stvarno nije potreban
Zar stvarno moram da se probudim?
Sanjam jer neću da te izgubim
Budim se slomljen kao vrba posle talasa i vetrova
Kad padne noć nebo se otvara
Hiljadu zvezda mene posmatra
Kroz suze gledam, ali ne dam da mi vide oči
krijem se…
Nebo je isto kud god pobegneš
Mesec je jedan, ali svuda je
I svetli isto iznad krova, iznad groba
nikad ne bira…

Kad nebo počne da se porađa
krvari iznad crnog predgrađa
Dođi na Dunav da me tražiš
negde mora da me izbaci…
Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to
hrabar sam i umoran, korak mi je spor
kroz maglu kad se spušti mrak, prepoznajem tvoj dah
(preko) vode krišom svetli znak k’o nagrada za strah…
Nikola Vranjković

_____________________________________________________________________________________________________

Zadrži svoj dah…

_____________________________________________________________________________________________________

Foto:mojnet.com

 Priredio i naslovio:Bora*S

DALEKO U NAMA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

75001_10151332172609000_1564766748_n

Foto:natasamiljanovic.wordpress.com

DALEKO U NAMA
Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu.

Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih.

Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka.

U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje.

U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe.

Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama.

_____________________________________________________________________________________________________

Vasko Popa
29. juna 1922. godine rođen je srpski pisac Vasko Popa, član Srpske akademije nauka i umetnosti, jedan od najvećih pesnika srpske književnosti u drugoj polovini 20. veka.

images-2013-5483441_751711845Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.

Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije.

Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio.

Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.

Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923-2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.
Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________________________

IZMEĐU IGARA

Niko se ne odmara

Ovaj stalno premešta svoje oči
Stavi ih na leđa
I hteo ne hteo pođe natraške
Stavi ih na tabane
I opet hteo ne hteo vrati se naglavce

A ovaj se sav u uvo pretvorio
I čuo sve što se ne da čuti
Ali mu dojadilo
I žudi da se ponovo pretvori u sebe
Ali bez očiju ne vidi kako

A onaj je otkrio sva svoja lica
I jedno za drugim vitla preko krova
Poslednje baci pod noge
I zagnjuri glavu u šake

A ovaj je zategao svoj pogled
Zategao ga od palca do palca
Pa hoda po njemu hoda
Prvo polako posle brže
Pa sve brže i brže

A onaj se igra svojom glavom
Hitne je u vazduh
I dočeka je na kažiprst
Ili je uopšte ne dočeka

Niko se ne odmara

***

vasko-popa-sa-suprugom-hasom

Foto:secanja.com

OČIJU TVOJIH DA NIJE

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.

***

PRE IGRE

Zаžmuri se nа jedno oko
Zаviri se u sebe u svаki ugаo
Pogledа se dа nemа ekserа dа nemа lopovа
Dа nemа kukаvičijih jаjа
Zаžmuri se i nа drugo oko
Čučne se pа se skoči
Skoči se visoko visoko visoko visoko
Do nаvrh sаmog sebe
Odаtle se pаdne svom težinom
Dаnimа se pаdа duboko duboko duboko
Nа dno svogа ponorа
Ko se ne rаzbije u pаrаmpаrčаd
Ko ostаne čitаv i čitаv ustаne
Tаj se igrа.

***

LJUBAV NA PRVI POGLED

Ti si moj početak
Koji me pokrenuo

Sveo sam se
Na tvoju osovinu

Savsam se usijao
Od tvog prvog obrtaja

Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu

Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim

***

POREKLO LJUBAVI

Čekam sunce na klupi u parku
Preko puta od moga stana

Pratim hod oblaka na nebu
I zagrljenih parova
Na stazi između borova

Čitač novina s drugog kraja klupe
Prati hod mojih pogleda

Ljubav nije oduvek postojala
Nju je znate izmislila sirotinja

Da bez dukata dođe
Do slatke ženske brave
I pravog muškog ključa

***

RUŽOKRADICE

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice

Ružokradice se privuku ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije

Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice

Otvaraju im grudi jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne

Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

SEMENA

Neko poseje nekog
Poseje ga u svojoj glavi
Zemlju dobro utaba

Čeka da seme nikne

Seme mu glavu isprazni
Pretvori je u mišju rupu
Miševi pojedu seme

Na mestu ostanu mrtvi

U praznoj se glavi vetar nastani
I koti šarene vetriće

***

VRATI MI MOJE KRPICE

Vrati mi moje krpice
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo
1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra
6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu
8
I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
9
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo
10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze
11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš
12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se
13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje!

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

 

 

PROSTRANA DUŠA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 Velika srpska poetesa Desanka Maksimović, rodila se na današnji dan, 16. maja 1898. godine, u Rabrovici kod Valjeva

__________________________________________________________________________________________________

Naša tajna
O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je,
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,
žeđi, umora, ni da li je
ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude –
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tako gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

____________________________________________________________________________________________________

463px-Desanka_Maksimović_potpisuje_svoje_knjige_1955.Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode.

Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu.
Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije.

____________________________________________________________________________________________________

Opomena
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
Nikad samu,
Kad neko svira.

Warning
Listen, I’ll tell you my secret:
Never leave me alone
when music plays.
It could seem to me
that some eyes gray
are so deep and soft —
the eyes that are actually plain
It could seem to me
that I dive into the sound
and I could give my hands
to anyone around.
It could seem to me
se easy, so gay
to love someone
for only one day.
Or, I could tell someone
my dearest,
magically growing secret
how much I love you.
Oh, never leave me alone
when music plays.
It could seem to me that again,
somewhere in a forest,
my tears flow through a new well.
It could seem to me that a black butterfly
makes patterns on heavy water —
those that no one feels free to tell.
It could seem to me that, somewhere in the dark zone,
someone sings and touches my heart with a bittter flower —
right where the incurable wound stays.
Oh, never leave me alone,
never alone
when music plays.

____________________________________________________________________________________________________

Biografija
200px-Desanka_Maksimović_u_osamdesetim_godinama_životaDesanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu.

U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.
Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. PočetkomDrugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.godine.
Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi.
Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana.
U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

____________________________________________________________________________________________________

BALKANAC
Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.

Čujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.
Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju
ne posadite svakog tuđina;
vi možete da pijete
a da svakom ne pružite
čašu vina.

A kod nas su još stari običaji grubi:
mi puštamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine;
kod nas svaki čovek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog čoveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja, apsane i škole;
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,
skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate;
izumi su vaši za divljenje;
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i rađanje, i življenje.
Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas piše i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda,
slično ognju, vetru, i vodi.

Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano,
kako se jede, govori, oblači;
a mi, kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama,
i čorbu glasno srčemo,
i u rukavicama smo kao na mukama.

srpski-seljak-dedaSve je kod nas zaista prosto:
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih
navika i stvari;
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.
Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,
ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne smatramo da je svet celi
naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače;
duša nam je prostrana,
iako smo brojem mali.
Desanka Maksimović

____________________________________________________________________________________________________

 

____________________________________________________________________________________________________

 Priredio:Bora*S

ČEŽNJE NAŠIH SNOVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

VEZE

Sve na svetu, druže, ostavlja svoj trag
nevidljiv i nežan, rasut kao prah,
a osetan ipak, tužan ili drag;
K’o miris starine, kao cveća dah.

Duše sviju stvari žive, dragi moj,
Lutaju i žive . . . i ko im zna put!
I jave se katkad živima kroz sloj
vazduha, ko miris prijatan ili ljut.

Šta takvih mirisa snese vihor lud,
Il’ jesenji studen vetar, ili tek
proleća uzdah razdražljiv i mek,
 i svih dana čudna i nemirna ćud!

Život prošlih stvari, prošlih ruža vek,
davnih snova radost, starih jada dah
Vetrovi mi dragi nose kao lek
 s mirisima tela što postaju prah.

Vetrovi su dobre veze, dragi druže,
sa svetom što više ne postoji sad;
A mirisi duše što oko nas kruže

Za trenutnu radost, za naš stalni jad.

_______________________________________________________________________________________________________

SIMA PANDUROVIĆ
Sima_Pandurovic_(1883—1960)Krugu bliskih Disovih prijatelja i pesničkih istomišljenika pripadao je i Sima Pandurović. Iz te grupe naših „modernista“ s početka XX veka, pored Disa, Sima Pandurović se brzo uspinje u red darovitih i originalnih pesnika. Njegovo pesničko stvaranje, započeto još u prvoj deceniji našeg veka zbirkom Posmrtne počasti, nastavljalo se veoma živo i aktivno sve do drugog svetskog rata, otkada njegova društvena i književna delatnost gotovo sasvim zamire. U naše dane ostalo je samo sećanje na tog darovitog i posrnulog srpskog pesnika, koji je sa Disom utro nove puteve u razvitku srpske poezije s početka našeg veka.

Može se odmah reći da je Pandurovićeva poezija, od trenutka u kome se javila pa sve dok je stvarno živela i delovala, bila poezija punog i doživljenog pesimizma. I nazivi pojedinih ciklusa njegovih pesama to očito potvrđuju — U nemirnim senkama, Iluzije sećanja i nada, Dani i noći, Posmrtne počasti, Tamne ispovesti, Iskušenja i drugi.

Nasuprot Disu, koji je sve do svoje tragične smrti ostao izvan širih književnih i kulturnih vidika, Pandurović je radio, čitao i upoznavao se sa savremenim književnim pojavama svoga vremena. Francuski simbolisti i modernisti naročito su bili bliski njegovim urođenim negatorskIm i nihilističkim raspoloženjima. Njihovu poeziju očaja, neverovanja i umiranja Pandurović je dobro poznavao, pa je u našu tadašnju liriku uneo mnoge slične motive i mračne, zagrobne tonove.

U Čestim trenucima on opeva jedno izrazito rezignirano, bezvoljno ljudsko raspoloženje. Život protiče bez cilja i smisla, najčešće u noćima po kafanama, i to bez lepota i draži koje u njima nalaze „ćifte i filistri“:

Jedina draž tih dugih, praznih bdenja
Bila je misô, lelujava seta
Na proživljenu mladost, razorenja
Podviga silnih fantastičkog leta.
— — — — — — — — — — —

Ja ću kô često, po, poznatom putu,
Dok na trg budu išli ljudi, žene,
S negodovanjem, u starom kaputu,
I s iznurenjem noći probdevene,

K’o noćna priviđenja u zamkove svoje,
Ići, umoran, u svoj prazan stan. . .

Pesnikova misao se često spuštala do beznađa. U takvim trenucima, kao u pesmi Svetkovina, on je negirao smisao čovekovog svesnog bitisanja i kao jedinu utehu, kao jedinu sreću, proslavljao poremećenost i ludilo:

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok — nama, draga, znan,
I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Râna, što krvave ih vređao je svet —
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

Pesme Mizerere i Istina isto tako pevaju o čovekovom otuđenju od života, pevaju o smrti i očajnoj radosti koju ona donosi čoveku oelobođenom svesti o tom životu.

Ali u Pandurovićevoj poeziji živi i jedna istinska misaonost. Ta misaonost nije bila nikakav sređen i jasan filozofski stav ili sistem. To je bila više jedna agonija čoveka koji u svom životu, kao ni u životu oko sebe, nije mogao da nađe nijedan svetao i radostan trenutak. Zato je Pandurovićeva poezija iskrena i doživljena. Ona je na nov, prodoran način sišla u najtamnije kutove čovekovog unutrašnjeg bića i na svetlost dana iznela, bolne, pogrebne istine o jednom očaju i izgubljenosti.

U skladu s takvim slikama, motivima i raspoloženjima, Pandurovićeva poezija je danela i jedan nov, smeo i surov pesnički izraz. Njene slike smrti, propadanja i raspadanja nužno su morale da budu izgrađene jezikom koji ih je uobličavao u svetlosti njihove mračne doživljenosti:

I kraj već tu je! Noć ne diže krilo,
I neće više dići ga nad nama!
Srebrnast pokrov prostorom se vlači
Čudan i moćan. Jedna crna jama. . .
Tu će nam ući želja i strast svaka!
Setno se nebo oblacima mrači.
Ludost, veselje! Raka! Raka! Raka!

Pandurović je u godinama rata napisao i nekoliko pesama u kojima se pridružio opštem nacionalnom zanosu u borbama za oslobođenje domovine. Ali njih je malo i one, iako sa motivima rodoljublja i vere, nose u sebi tragove pesnikove rezignacije i umora. Sva njegova poezija, u stvari, kreće se stazama umiranja i sumnji, utapa se u beznadne misli o čovekovom umiranju koje se naziva životom. Tom poezijom, sa nemirnim slikama svesti i podsvesti, sa izrazom koji je isto tako bizaran, Sima Pandurović je osvojio ne malo i ne neznačajno mesto u srpskoj poeziji XX veka. I pored svoje suprotstavljenosti svakodnevnom životu, on je o tom životu progovorio na jedan osoben i moderan način. Pesimistički misaona i bolno doživljena, poezija Sime Pandurovića, zajedno sa Disovom, otvorila je, ili bar nagovestila, nove mogućnosti i nove puteve pesničkog oblikovanja života.

Dragutin A. Stefanović & Vukašin Stanisavljević

Izvor:riznicasrpska.net/

_______________________________________________________________________________________________________

Pesnik, estetičar, esejista, kritičar i prevodilac Sima Pandurović rođen je na današnji dan 1883. godine.

Gimnaziju i studije filozofije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Posle Prvog svetskog rata, bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis Polet, a zatim sa Vladislavom Petkovićem Disom uređivao Književnu nedelju, pa osnovao časopis Misao. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno. Poznate su njegove knjige Posmrtne počasti i Dani i noći, kao i drama Na zgarištu. Prevodio je dela Molijera i Šekspira. Njegova poslednja zbirka pesama Pesme, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao, uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Pesnik, estetičar, esejista, kritičar i prevodilac Sima Pandurović rođen je na današnji dan 1883. godine. Gimnaziju i studije filozofije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Posle Prvog svetskog rata, bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis Polet, a zatim sa Vladislavom Petkovićem Disom uređivao Književnu nedelju, pa osnovao časopis Misao. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno. Poznate su njegove knjige Posmrtne počasti i Dani i noći, kao i drama Na zgarištu. Prevodio je dela Molijera i Šekspira. Njegova poslednja zbirka pesama Pesme, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao, uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Izvor:rts.rs/

_______________________________________________________________________________________________________

BISERNE OČI

Kao duh jeseni u šum lišća svela,
K’o tuga u život naših želja tajnih,
U moju se dušu nečujno uplela,
Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
Sugestija tiha sa visina lednih,
Dubinom strasti svih srdaca vernih
I tamne noći — sugestija jednih
Očiju bisernih.

Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene, skupocene školjke;
On je dav’o dubok neznan izraz jedan
Čežnje naših snova i minule boljke;
On je skriv’o blago uspomena čednih,
Nežnost žutih ruža i krinova smernih.
Nada mnom i sada sija tuga jednih
Očiju bisernih.

I onda, kad zvezda moje sudbe zađe
Za malu humku trošnih zemnih želja,
Poslednji, opšti udes kad nas snađe
I nestane naših patnja i veselja,
Nada mnom će, kao čar usana mednih,
K’o lelujav, meki sjaj visina sfernih,
Lebdeti i tada setan osmeh jednih
Očiju bisernih.

Svetkovina

Sišli smo s uma u sjajan dan,
providan, dubok, – nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
od muka, sumnje, vremena i sto
rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se sveta
 u bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
srećno, i hvale onaj život krt
što ostavismo. Daleko od njih
sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
dovede tu nas. – U cveću smo išli,
slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav – najteži nam jad -
Mino i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njem
- Spojenost srca – ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
srdačan, krotak. Onaj život loš

u kome znanci , rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, – je li? -
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo, možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži za životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
… Gle! očima im trepti rosa nemo…

_______________________________________________________________________________________________________

Priredio  Bora*S

LEPOTA UGUŠENA RUKAMA OČAJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Slažu se mnogi, da je TI KOJA IMAŠ RUKE NEVINIJE OD MOJIH , jedna od najlepših ljubavnih pesama

.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.
Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.
Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.
Šeći njegovim žalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom biti će ponizne.
Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.
Ja ne dočekah naljepše doba
njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.
Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenoj crnoj šumi.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice dok na njega budu
silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!
Vesna Parun
Izvor: tamoiovde.wordpress.com/pesma-nedelje/14.oktobar 2010.g.

 Vesna Parun, hrvatska književnica, rođena je u Zlarinu, na današnji dan, 10. aprila 1922. godine.

Bora*S

___________________________________________________________________________________________________

Vesna Parun: Kad nevinije ruke odnesu ljubav

Žena posebne dubine, izražaja i književne obojenosti kakva je bila Vesna Parun, bacila je šaku najtananijih stihova ostavljene ženske duše:
“Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice, dok na njega budu
silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susede
koji žale moju strpljivost.”

Kožom odjekuje bol spoznaje koju nosi pesma “Ti koja imaš ruke nevinije”. Vesna Parun svesna da ljubav koju je veličanstveno nosila u sebi prema jednom muškarcu nije moguća, posvećuje mu ove stihove. Primarno to je bilo pismo, koje igrom nervoze i razočaranja završava u kanti za smeće koje gazdarica stana u kome je Vesna živela kao podstanar spasava od uništenja. To je istorija jedne od najlepših ljubavnih pesama.

foto5

Vesna je pisala srcem ljubavi koja umire

Živela je u ubeđenju da joj je ljubav prema tom muškarcu otela sve najlepše – mladost, lepotu, slobodu, zdravlje i pamet, i da joj je tako “podarena moć fanatične nezemaljske ljubavi kojoj se daje cela, a niti traži niti dobija bilo šta”.

Njena velika ljubav imala je šifru Pjer. Uspela je da ga zaštiti od ratnog stradanja, da mu pomogne u profilisanju u profesionalnim vodama i kada je rat utihnuo Pjer je nestao, kao doktorant, sa članstvom u Advokatskoj komori.

Ona je svoje studije prekinula zbog ljubavi, a kasnije i bolesti i jednog dana stigao je glas od njenog voljenog: “Ja sam se oženio nemaš me više za šta tražiti”.

“Neka ti pevaju ptice koje ja ogrejah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dečak kojeg zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cveće koje ja zalivah
svojim suzama.”
Lepota koju je Vesna Parun posedovala bila je posebna i očaravajuća, a onda je naprosto ugušena rukama očaja. Govorili su da je izobličena, pa čak i smešna postala.

Ljubav bez srećnog kraja kao da je bila prišivena za njeno srce uz gubitak jedne velike ljubavi čiji je vek trajanja bio čak 17 godina. Nakon ove ljubavne tragedije uplovila je u brak sa malo prizvuka radosti, udala se za čoveka iz Bugarske s kojim je bila svega pet godina, govorila je da joj je zviždukom dočaravao operske arije dok ju je nosio kroz šume, po njenim rečima tek je s njim osetila nešto malo od života.
Vesna Parun bila je biće pisanja, ona je od njega živela, ali i živela da bi pisala. Pronađeni su i zapisi koje je o sebi pisala u trećem licu:
“Nikada nije obavljala nikakvu funkciju, nije završila studije, niti osnovala vlastiti dom, ni u zavičaju nikoga nema i ništa ne posjeduje. Gotovo sve svoje zbirke napisala je po bolničkim posteljama.”
Po njoj se mudrost nije učila u školi već se skupljala od života i ljudi.

Odrastala je u okovima siromaštva, bila prinuđena da kao dete savlada očev odlazak u partizane i da sve to primi kao odrastao čovek. Celokupna životna kolotečina u velikoj meri određuje njeno društveno i političko delovanje u kasnijim godinama života. Previše talentovana za književnu profesiju, a potpuno nesposobna u pravljenju novca od svog pisanog izuma, nije umela da se muva po elitnim krugovima i da se otkači od prikolice siromaštva.
Do kraja svog života bila je buntovna, svojeglava, okrenuta avangardi, zabranjivana i zaboravljana, a imala je dar kakav se ne sreće. U svom usamljeničkom čekanju besmrtnosti, oterala je mnoge koji su želeli da joj se približe, u svemu je kao po pravilu nanjušila prevaru i verovala je da je često iskorišćavana.
Stihovi Vesnine besmrtne duše i dalje se provlače kroz pukotinu, teraju na promišljanje i vrisak pobune.

“Izrasli smo sami kao biljke.
I sada smo postali istraživači
zapuštenih predela mašte
nenavikli na poslušnost zlu.”
__________________________________________________________________________________________
Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
Izvor: wannabemagazine.com/vesna-parun-kad-nevinije-ruke-odnesu-ljubav/11. May 2012/.

_______________________________________________________________________________________________________

 Vesna je umrla 25. oktobra 2010. godine u Stubičkim Toplicama.

HAJDE SEDI I POPIJ SA MNOM BAR JEDAN LITAR DALJINE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Joca

— Jesi l čuo da će sutra padati dinari s neba?
— Nisam.
— A je l veruješ da ima tica što donosi kolače?
— Ne verujem.
— Jesi l čuo da ima negde gde je stalno leto?
— Nisam.
— A je l veruješ da u radiju žive mali ljudi?
— Ne verujem.
— Marš odavde iz našeg sokaka, kad ne umeš da sanjaš.
Da te pokrljam na pola — kao lebac.
Eto!

_________________________________________________________________________________________

Umesto ruže na njegovom grobu

miroslavantic.jpg

Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine.
mikinidani.org

Na današnji dan u Mokrinu je rođen neponovljivi Miroslav Antić.

Sve što je uradio potpisivao je kao pesnik, a ceo radni vek proveo je u „Dnevniku“ i bio njegova „prva violina“

Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 – Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst.

Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: „Niko ne sme da mi drži govor!“. Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao „Besmrtnu pesmu“ i naručio Janikine tamburaše i „Pira manđe korkoro“ („Lutam sam po svetu“).

Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku.

Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u „pobočnim umetnostima“: na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga.

U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost.

Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću „znali sve“ iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov „Rečnik Vojvodine“. U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.

Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je „sve što umetnik izdahne umetnost“ – činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao – pesma. I potpisivao kao Pesnik. Krećući se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u „Dnevniku“, Antić je znao da kaže:

- Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreće nego novinar. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.

Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu, iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. To je ta njegova trajna i tajna veza:

Ljubav je jedini vazduh 

koji sam udisao 

I osmeh jedini jezik 

koji na svetu razumem 

 Na ovu zemlju sam svratio 

da ti namignem malo. 

Da za mnom ostane nešto 

kao lepršav trag

 

Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio.

Tom Antiću vredi se vraćati. Uvek!

Milan Živanović /mikinidani.org

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

MOLITVA

Poslušaj me, bože, veliki gospodine,
ako me još nekad ponovo budeš pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni Rom.

Pretvori me u jedno veliko drvo.
Sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.

Naćve od mene da naprave.

Sto godina u meni testo da mese.
Od hleba sav da se raspadnem.

___________________________________________________________________________________________

KAD SAM BIO GARAV

TamoiOvde-Miroslav_Antic_-_Garavi_sokak

Miroslav Mika Antić-Garavi Sokak

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnoga se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikada se više neće roditi.
 
Ubili su ga fašisti u drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad leži negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u velikoj zajedničkoj grobnici bezimešzh žrtava. Dve humke. U ravnici, na nekadašnjem dnu Panonskog mora, gde je sve nisko, one i danas liče na dve sumorne planine. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.
 
Čudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Sećam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin.
 
Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
 
Bio sam dosta nežan, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki đavo, i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom, psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika. Jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, što je ponekad mnogo teže nego da se ukrade.
 
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao na licu mesta one stare, koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, kao u nekoj čudnoj groznici, govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohanu što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.

Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš đak, što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
 
Onda je došao taj rat. Došlo je strašno Čohano koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga Baba-Rogom, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga čime god hoćete — vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči:

— Mir! Ide Čohano!
 
Dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

Kad je došao rat, u kućama u Garavom sokaku u Pančevu, dvadeset dana neprekidno su gorele sveće, jer vlada verovanje da se Čohano boji svetlosti, pošto je duh mraka i smrti.
 
— Čohano jede sveće — kažu oni. — Palite zato jednu na drugu, da se produži svetlost.
 
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin i da svako može da ga ubije kad hoće.
 
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se jednom da smo, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. U šlemu, pod oružjem, a jedva da je bio pet ili šest godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, rumeno lice, u prvi mah učinilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi i upitao, uz vrlo srdačan osmeh:

— Čega se to vas dvojica igrate?
 
— Ničega — rekao sam. — On se boji, pa mu čuvam strah.
 
— A šta je on tebi kad mu čuvaš strah?
 
— Brat — kazao sam.
 
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko da sam morao da se uspnem na prste.
 
— A koga se to bojiš? — upitao je Mileta.

Mile je ćutao i gledao u zemlju.
 
— Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče — kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osećao sam da mi nozdrva polako puca.
 
— A ti se ne bojiš?
 
— Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati — rekoh.
 
— A gde je tvoj stariji brat?
 
— Nemam ga, gospodine vojniče — kazao sam. — Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred Miletom ne smem. Moram da čuvam njegov strah.
 
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u raskrvavljenoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola nisam umeo da mislim ništa drugo i stalno sam ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeh bez nosa.
 
Vodio me je tako dva ugla. Onda mu je, iznenada, sve to dosadilo, ošamario nas je obojicu i oterao. I danas, kad me Cigani zagrle i kažu mi: brate, ja se pipnem za nozdrvu. A onu žutu traku čuvam za uspomenu, složenu u jednoj knjizi kao što deca u spomenarima čuvaju neki, samo njima dragi, cvet.
 
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
 
Odlazim i u kafane gde sviraju dobre ciganske klape. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam, i sad već polako neki dobri orkestri, kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme.
 
— Iz poštovanja — kaže mi Steva basista. — Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas.
 
I ja, evo, već godinama, lutam i izmišljam pesme Roma. Romi — to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
 
A Mile Dileja?
 
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
 
Uvek ga je tako mnogo želeo.

Miroslav Antić, 30. april 1973./riznicasrpska.net

_________________________________________________________________________________

VLAJKO

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
 
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
 
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
 
I mogu vam reći: kad sam konj,
uošite mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.

ĐORĐE

Kako možeš da lažeš
da najviše voliš da jedeš,
na svetu,
kad najviše volim da jedem — ja!
 
Ja, bre, kad jedem, brate,
padaju zvezde na krovove
kao bele dudinje
i plivaju mnoge lađe po Tisi.
 
Ja, bre, kad jedem, brate,
konji rastu lepi kao violina
i vozovi u Peštu putuju,
i čak u Rumu, majke mi.
 
I kad nema hleba — ja žvačem.
Žvačem ništa, brate. Onako,
Za moju dušu, majke mi.
 
Nemoj zato da lažeš
da najviše voliš da jedeš
na svetu,
kad najviše volim da jedem — ja!

ZARUKE

— Ustani Ružo, očešljaj se.
Došli su ti Romi, prosioci.

— Neću ga, majko, ne mogu,
jer je Miloš mator,
jer je mnogo crn i garav
ko garava šerpa.

— Ustani, Ružo, očešljaj se.
Miloš te je kupio.

— Čekaj samo dok ja umrem,
pa me više nikad nećeš naći.
Samo će doći jedna luda tica
na moj grob,
da mi plače ko da mi je ona mama,
a ne ti.

Samo će doći jedan blesav vetar
na moj grob,
i šareno šašavo cveće
da mi plaču ko da su mi oni mama,
a ne ti.

Čekaj samo dok umrem,
pa ćeš da me uvek praviš od blata.
Da oživim.
A ja: ništa.
Nikad više.

Sad vidiš da ne mogu da ustanem,
ni da se očešljam,
ni da obujem bele cipele.

Sad vidiš da ne mogu da se udam
od jedanaest godina.

BALADA

Volim ovo selo.
I rode im lepše nego naše.
Tu mi tata svira
u Žarkovoj bandi.

Sviraj meni, tata.
jednu pesmu lepu kao minđuša.
Pesmu o mojoj mami
što nas je ostavila.

Volim ovo selo.
I deca im lepša nego naša.
Samo mame nigde nisu lepše
nego što je moja.

ROMANSA

— Jesi l moje
Najmoje?

— Jesam tvoje.
Najtvoje.

— Da ti sviram u ušima?

— Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al da budu na cvetiće.

— Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendžera.

— Da me mrze sve komšije.

— Da ja imam samo tebe.
— Da ti imaš samo mene.

— Da ne uđu ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendžer,
kroz taj penđer pun cvetića,
da je život nešto naše,
najnaše.
— — — — — — — — — —

— Jesi l moje?
Najmoje?

— Jesam tvoje.
Najtvoje.

VAŠAR

III

— Hoćemo li u Šabac,
na vašar?

— Pa bili smo tamo.
Tako nam i treba.

Na vašaru šatra.
A u šatri roštilj.
Kraj roštilja ražanj.
Tu se peku pljeskavice,
ćevapčići i ražnjići,
mućkalice, vešalice,
kolenice, ćulbastija,
krmenadle, džigerica,
kobasica i mozak na žaru.

A na ražnju prasići i jagnjad.
I služi te jedna lepa Mica,
jelna Mica — lepa Žeravica.
— Bolje da sam bio ćevabdžija.

Bar bih seo
i sve sam pojeo.

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ISTO JE PEVATI I UMIRATI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________

Kad mastilo sazre u krv

Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene”, ispovedao se Branko Miljković pred konačni odlazak. „Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo


brankomiljkovicNjegova pesma „Epitaf”, sazdana od jednog jedinog stiha „Ubi me prejaka reč”, postala je svojevrsni slogan, poslovica i opšte dobro, iako mnogi nisu znali niti znaju ko je i kad ovekovečio ove četiri sudbinske i sudbonosne reči. Ispisane su, u grču, s jeseni 1960. godine, poslednje jeseni Branka Miljkovića, dok se nad njim uveliko nadnosi zlokobno „kad mlidijah umreti”. O tome svedoči sam pesnik u oporom pismu prijatelju u Zagrebu, posle jednog od boravaka u tom gradu.


„…Kakav je razlog da odem bez razloga ja ne znam. Znam da sam morao otići… Ja prezirem samog sebe. Tako sam se osećao i onda i morao sam otići, otići bilo kuda. Imao sam osećanje da ću umreti, i počeo sam da bežim. U zoru sam napisao ovaj epitaf koji ti šaljem… Moje duševno stanje je bilo takvo da nisam mogao ni da čitam, ni da pišem, niti da se na jednom mestu skrasim. Sada sam se sredio. Ti me izvini… Nemir je najteža bolest, neizlečiva. Neka nas ništa ne zaustavi… Tvoj Branko.”


Ubi me prejaka reč” je, u stvari, poslednji od desetak stihova tada nastale pesme koji se odvojio od nje i nastavio da traje samostalno, kao žig usuda na Miljkovićevu poeziju, život i, naravno, i danas tajnovit kraj. A njegov početak, oni prvi treptaji „zvezdanog sistema krvotoka’’ budućeg pesnika, događaju se, kao u biblijskoj pripovesti, daleko od grada koji će u biografiji da mu slovi kao rodni, gde će ugledati „nečitak svet’’, svet u kome „svuda užasna ljubav vlada”. Vladala je i u Splitu, u proleće 1933. godine…

ilustracijaDok patrolira po tom gradu, naočiti, dvadesetšestogodišnji policajac Gligorije Miljković, Srbin poreklom iz Gadžinog Hana nedaleko od Niša, upoznaje na rivi godinu dana mlađu Mariju, Hrvaticu, stasitu devojku iz obližnjeg Drniša. Tu, na obali mora, dešava se obostrana ljubav na prvi pogled. Uskoro napuštaju Split i odlaze u Niš. Kao blagosloven plod njihovog voljenja, kao nemerljiv miraz i blago, lepa Dalmatinka nosi ispod svog južnjačkog srca čedo, koje će njoj, jesenjinovski nesrećnoj majci nesrećnog pesnika, doneti toliko ponosa i briga, radosti i očaja.
„Rođenje je jedina nada”: 29. januara 1934. godine, u pola devet ujutro, ona u niškoj Državnoj bolnici rađa sina koji će za manje od četvrt veka, kao gotovo golobradi mladić, zatalasati i srpsko i jugoslovensko pesništvo. Novorođenče je u crkvene knjige zavedeno kao vanbračno, uz svojeručnu izjavu Gligorija Miljkovića: „Ovo dete priznajem za svoje i odobravam da se na moje ime upiše.” Njegovi roditelja zvanično će da se venčaju nakon dolaska njihovog prvenca.

Pašće sunce tamo gde sam ja klečao

Tako se, 110 godina posle rođenja Branka Radičevića (1824–1853) i osam decenija posle njegove smrti, događa još jedan tragični Branko srpske poezije. Stihove slavnog imenjaka upoznaje još u detinjstvu za koje će reći da je bilo „tužno, ratno”. Porodica Miljković živi na periferiji Niša, u takozvanoj Šinter-mali, Ulica Ljube Didića 9, u skromnoj kući od samo dve sobe, sa bašticom i cvećem. Tu, na gomili peska, Branko kažiprstom ili štapom ispisuje svoja prva slova. Od jeseni 1941. godine ide u osnovnu školu, prvo u Nišu, pa u Gadžinom Hanu. Odličan je učenik, poslušan i zamišljen dečak, koji u podnožju Suve planine, s nekoliko knjiga u čobanskoj torbici, leti čuva koze i ovce dede Luke Miljkovića. Dok drugi jure za loptom, on, usamljen, čita: fudbal nikad nije voleo. Međutim, to nisu tek sunčani dani seoske idile. Rat je, nailaze strahote koje zatamnjuju ne samo detinjstvo budućeg pesnika: osmogodišnji Branko će iz blizine da vidi poklane ljude.
Taj prizor se zauvek traumatično useca u nevinu dečačku svest, taložeći se na mučnu spoznaju ranije viđene Ćele-kule. Verovatno se već tada u poimanju i sebe i celokupnog sveta u tom mladom, osetljivom biću začela otrovna klica tajanstva Smrti. Petar Džadžić, književni istoričar, kritičar i Miljkovićev bliski prijatelj, kaže da se ovaj nesvakidašnji pesnik u stihovima „drogirao smrću”: pisaće (o) njoj do poslednjeg dana, odnosno noći. „I sećam se svega što je bilo posle moje smrti’’, ispisuje devetnaestogodišnji Branko.

smrcuprotivsmrtiPored stihova s pridevom mrtav i onih s čestim metaforama i alegorijama koje označavaju Smrt, nastaće i ovi: Dok se zemlja okreće oko svoje smrti / Sve smo zaboravili osim svoje vlastite smrti koju živimo / Treba se moliti smrti za svoj život / Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato / Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i bez lica / Još mi smrt u ušima zuji…
Sa živim sećanjem na mrtve, jedanaestogodišnji Branko polazi 1945. godine u nišku gimnaziju „Stevan Sremac’’. Uskoro izrasta u vižljastog mladića. O njemu se i u školi i u gradu govori s divljenjem kao o mladom pesniku koji svoje stihove, sročene sasvim u duhu tog doba, zaneseno govori na školskim priredbama i sastancima mladih literata. Sanjari o besmrtnoj slavi, pogotovo posle nezaboravnog 11. maja 1946. godine kad u njegovoj školi književni čas drže Desanka Maksimović i Oskar Davičo. Uzbuđen, Branko prvi put izbliza gleda i sluša istinske pesnike, čije stihove zna napamet.

pismoNi u najsmelijim maštarijama ne naslućuje da će veoma važnu odluku za njegove pesme i život, samo neku godinu kasnije, doneti upravo Oskar Davičo i da će ga, kao novu, pesničku zvezdu pokroviteljski voleti jedna Desanka Maksimović.
Zasad mu ostaje da se zbog svog izrazitijeg nosa hrabro poredi sa Siranom de Beržerakom. U dnevniku niže petice, sem iz fiskulture: mrzi trčanje, dobacivanje loptom, pentranje po gimnastičkim spravama. Zreliji od vršnjaka, čita po nekoliko knjiga uporedo, beleži, pamti, citira: antička filozofija, Biblija, Homer, Hegel, veliki romanopisci, Dante, Šekspir, Gete, astronomija, medicina, naši pesnici, narodna književnost…
Studiozno uči strane jezike. Pravi prve prevode. (Branko Miljković je značajan i kao vrstan prevodilac, najviše modernih francuskih i ruskih pesnika.) Zadivljen Šekspirom, pokušava da napiše tragedije Miloš Obilić, Marko Kraljević, Karađorđe… Redovno gleda sve što se prikazuje u pozorištu i bioskopu. Zaljubljuje se brzo i lako: Olja, Javorka, Ljilja…
U ne baš romantično poratno doba oskudice, ruševina i obnove zemlje, 1949. godine, Branko će u bioskopu ugledati stvorenje plavih uvojaka i krupnih očiju koje mu izgleda kao Rafaelova Madona. Iako su u istom gradu, čak u istoj školi, nikada se neće lično sresti, nikada jedno drugom neće prozboriti makar jednu drhtavu mladalačku reč – on, petnaestogodišnji poeta, ona godinu starija gimnazijalka Ljiljana Ilić. Uslediće njegova grozničava pisma protkana sopstvenim stihovima i citatima iz dela velikih umetnika, sve da bi joj dočarao sav svoj ljubavni bol dostojan patnji Dantea za Beatričom, Petrarke za Laurom. Ali, „ljiljan plave boje” uporno ćuti, ostajući zauvek dalek i nedostižan kao i sve čuvene pesničke dragane. „U pusto srce u mrtvo vreme me zovi’’: sudbina, i vreme, ipak će jednog dalekog, budućeg dana spojiti seni pesnika Branka Miljkovića i gimnazijske uspomene Ljiljane Ilić.

Zvezdama ranjen u snu lutaš

Sa sedamnaest godina, 1951, Branko Miljković objavljuje u Nišu prve pesme i prevodi sa ruskog poznatu poemu „Oblak u pantalonama’’ Vladimira Majakovskog. Oduševljavaju ga ne samo njegovi stihovi, nego i život i – smrt. Samoubistva Majakovskog i Jesenjina spominjaće i sledećih godina… Takozvanu veliku maturu polaže odličnim uspehom 1953. godine. S tašnom punom prevoda i svojih pesama samouvereno napušta rodni grad. Neće proteći mnogo vode Nišavom, a on će mu se vratiti kao – spomenik.
Tada čuveni profesori na beogradskom Filozofskom fakultetu, gde studira čistu filozofiju, upisuju u indeks Branka Miljkovića same desetke, što je i njegov prosek do apsolviranja. Ipak, on je sav predan poeziji i svemu što ona donosi i odnosi. S načitanošću koja uveliko nadmašuje obrazovanje njegovih vršnjaka, pokušava da iskoristi sve što mu nudi Beograd tog doba. „Guta” knjige po bibliotekama, prevodi, uči, piše, polaže ispite, žuri od redakcije do redakcije i nudi svoje stihove od kojih se ne odvaja, druži se s drugim pesnicima objašnjavajući u nadahnutim usmenim esejima smisao i važnost poezije: „pesma je most između njega i ljudi, most između sna i jave, smrti i života”.
Taj most će da načini i novi, modernistički časopis „Delo” čime će obeležiti delo Branka Miljkovića. U njemu u leto 1955. godine izlazi ciklus njegovih pesama „ Uzalud je budim”. Jedan od urednika, uticajni Oskar Davičo, smatra da je „to velika poezija i da mora da se štampa kao knjiga”. Dve godine kasnije pojavljuje se Miljkovićeva prva zbirka pesama „Uzalud je budim’’ što je istinski književni događaj ne samo za Beograd, već za celu tadašnju Jugoslaviju. Dvadesettrogodišnji pesnik odmah ulazi na velika vrata u istoriju ovdašnjeg pesništva.
Postaje pesnička veličina, pogotovo kad mu, 1960, izlaze dve knjige pesama: „Vatra i ništa” u Beogradu i „Poreklo nade” u Zagrebu.

porodicamiljkovic

Porodica Miljković: Branko (levo) sa ocem Gligorijem,
majkom Marijom i bratom Dragišom

Najmlađi je dobitnik ugledne Oktobarske nagrade. Nazivaju ga „princ pesnika’’. Među mladim poetama je stvar ugleda biti viđen u kafani ili šetnji s Brankom Miljkovićem. Otmen po ponašanju i rečniku, uljudan i duhovit, u besprekornom sivom ili crnom odelu i prsluku višnjeve boje, s leptir-mašnom, crnim šeširom i belim, svilenim šalom, privlačio je danju pažnju i običnih prolaznika u njemu omiljenoj Knez-Mihailovoj ulici. A noću? „Kuda ću? Šta ću? svuda me noć traži / psi me recituju i gluve poljane…” S dolaskom mraka – mračno: kafane, noćni barovi, alkohol, monolozi o smrti, žestoke rasprave o poeziji i pesnicima, tuče, milicija.
Zadivljujuće obrazovan, i veseljak i depresivac, znalac antičke filozofije, ljubimac žena, ali i ženoljubac, već tada je poznat po tome što svoje stavove brani doslovno do krvi. Voleo je boks, redovno gledao mečeve na Tašmajdanu, ali je od te veštine, praktično, bio dalji nego bokseri od njegove poezije. „Mamicu im, ove barabe baš gadno biju!’’, rekao je, jesenjinovski, pridižući se okrvavljen i u modricama posle jednog kafanskog šaketanja. (U tome su se mnogo bolje snalazili njegovi stariji drugari glumac Severin Bijelić i slikar Slava Bogojević.)

Ako smo pali bili smo padu skloni

Tekst povodom tri decenije od smrti Vladimira Majakovskog (1893–1930), u proleće 1960. godine, Miljković završava rečenicom „Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika’’. U jesen te godine prijatelji zapažaju da se s njim događa nešto strašno.   Naveliko se priča da je nesrećan zbog neuzvraćene ljubavi. Početkom 1961. godine piše „Pesmu za moj 27. rođendan’’. Pokazaće se da je to njegova „labudova pesma’’. Krajem januara javno se odriče svega što je „naškrabao za ovih nekoliko godina’’ da bi se uskoro glasno kajao. Kao da beži, iznenada odlazi u Zagreb, odakle uskoro Petru Džadžiću upućuje sledeće pismo:
„Dragi prijatelju,
Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad… Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme
traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sad je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao!    Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka reč me može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. Onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva… Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši   Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih:    „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik”. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti. Želi ti sve najbolje Branko.

pesmaP. S. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti. Ponoć je. Do viđenja, Branko”.
U mrazno jutro 12. februara 1961. godine pesnik Branko Miljković nađen je mrtav daleko na periferiji Zagreba, u blizini krčme „Stara mlinarica”. Izgledalo je kao da kleči, u elegantnom odelu i sa šeširom na glavi. Jedan kraj kaiša bio je omotan oko njegovog vrata, a drugi vezan za tanku, nisku granu nejake vrbe iznad njega: „I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo / ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim…” Sahranjen je posle dva dana na Novom groblju u Beogradu. „Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva”, pitao se stihom još u dvadesetim godinama. Ostao je bez odgovora, zauvek. I on, i svi koji su ga voleli i, evo, vole.

brankoklinac

Dvogodišnji Branko u Nišu, 1936.

***
Pola veka posle Brankovih pisama nekada šesnaestogodišnjoj gimnazijalki Ljiljani Ilić, tužnog dvanaestog februara 1999. godine, jedna gospođa talasaste, sede kose i krupnih očiju ulazi u pesnikovu spomen-sobu i bez reči stavlja na njegov radni sto svežanj listova iz školskih sveski ispisanih urednim, đačkim rukopisom. Ta pisma i stihovi, u kojima se spominje i „ljiljan plave boje’’, potpisani su sa Miljković B, Ul. Ljube Didića br. 9, Niš. U tišini joj se učini kao da čuje njegov davni, daleki glas: „Smrtonosan je život, al smrti odoleva. / Jedna strašna bolest po meni će se zvati. / Mnogo smo patili. I, evo, sad peva / Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva, / Isto je pevati i umirati.branko

Autor: Ivan Lončar /Ilustrovao: Dragan Maksimović

politikin-zabavnik.rs/broj: 3132/2012

_________________________________________________________________________________________________

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen.

__________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S