TAMOiOVDE_____________________________________________
Mileva Marić, matematičar i fizičar, supruga Alberta Ajnštajna, rođena je u Titelu, na današnji dan, 19. decembra 1875. godine. Umrla je u Cirihu, 04. avgusta. 1948. (Bora*S)
KO JE BILA MILEVA MARIĆ?
Knjiga Radmile Milentijević o Milevi Marić i Albertu Ajnštajnu. Pisma pionira savremene fizike menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala važno mesto u istraživanjima
KO je bila Mileva Marić Ajnštajn i kakva je bila njena uloga u životu i delu slavnog naučnika, pitanje je na koje su mnogi istraživači, naučnici i istoričari tražili odgovor.
Dok su je jedni predstavljali kao marginalnu ličnost koja mu je izrodila potomke, drugi su veličali njen značaj čak dotle da je Nobelova nagrada nepravedno pripala Albertu Ajnštajnu, a ne njoj. Kako kažu, ona je bila tvorac velikih otkrića. Sve su to, međutim, bile manje-više pretpostavke, potkrepljene šturim dokumentarnim materijalom.
Autentična dokumentacija, pisma koja je Ajnštajn pisao prvoj supruzi i sinovima, čitav niz godina čuvana su iza sedam brava. Katanac sa kovčega koji je čuvao tajne koje otkrivaju njihov odnos kakav svet nije poznavao skinut je tek 2006. godine. Tada je potpuno otvoren Ajnštajnov arhiv. Istoričarka Radmila Milentijević prva se susrela sa ovom građom i nastala je knjiga „Mileva Marić Ajnštajn – Život sa Albertom Ajnštajnom“, koju je objavila beogradska „Prosveta“. Pisma, ukupno njih 850, koja je pisao pionir savremene fizike, menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala vrlo važno mesto u njegovim istraživanjima.
– Ipak, apsolutno se preteruje kada se kaže da je ona izmislila teoriju relativiteta – kaže Milentijevićeva, za „Novosti“. – Ideje su, uglavnom, njegove i to se vidi iz pisama, ali očigledno je da su zajedno radili i da se puno oslanjao na nju. Prepiska dokazuje da su vodili naučne rasprave i zajedno istraživali. Ajnštajn govori o „našim novim proučavanjima“, „našim istraživanjima“, „našem gledištu“, „našoj teoriji“, „našem radu“, čak i o „našem radu o relativnom kretanju“. Mileva je bila neobično pametna i veoma obrazovana žena i njena uloga u Ajnštajnovom naučnom razvitku je veoma važna.
Milentijevićeva se opredelila da pusti Milevu i Alberta da svojim rečima, koliko je to moguće, ispričaju život. Njena uloga vidljiva je samo u interpretaciji, povezivanju i objašnjavanju.
|
KAP PO KAP PISMA koja su krila tajnu odnosa dvoje naučnika zahvaljujući izvršiocima Ajnštajnovog testamenta bila su nedostupna javnosti. Ajnštajn nije želeo da ništa posle njegove smrti od ličnih stvari i prepiski postane dostupno. Pokušaj njihovog sina Hansa Alberta da ih publikuje naišao je na sudsku zabranu. Bilo je potrebno više od 30 godina da bi se jnosti dozvolio uvid u Ajnštanovu zaostavštinu, koja je, po njegovoj želji, pripala hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Otvarali su je kap po kap.
|
– Milevina sudbina teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim. Otpočela je studije na prestižnoj ciriškoj Politehnici, kao student čija je budućnost obećavala. Iste godine upoznala je Alberta i njihovi životi su se spojili. Prva je prepoznala genija u njemu i htela je da mu pomogne. Odgajana u patrijarhalnoj srpskoj porodici, spremno je žrtvovala sopstvenu akademsku karijeru, a svoju pamet, poznavanje matematike i fizike, stavila u službu Ajnštajnovog rada. Govorila je – mi smo „ajn štajn“ – što znači jedna stena.
Albertova pisma Mileva je čuvala, njena su, uglavnom, uništena. Veoma se oslanjao na nju. Iz prepiske se vidi da mu je bila psihički potrebna. Izolovan je, odbačen, a ona je jedina sve razumela.
– Imao je genijalne ideje, radio je ono što je naumio, ali mu je bila potrebna podrška. Dobija je od Mileve. Pisao je da bez nje ne oseća želju za radom, da je tako srećan što je u njoj našao srodnu prirodu koja je isto tako snažna i talentovana kao on.
Pre braka Mileva je Ajnštajnu rodila devojčicu koju je dala na usvajanje. Zakon je u to doba u Švajcarskoj bio veoma strog – čovek koji dobije vanbračno dete istog trenutka ostaje bez posla. Da bi zaštitila Albertovu karijeru, Mileva odlazi kod roditelja. Sudbina ove devojčice obavijena je misterijom. Neki smatraju da je data na usvajanje i da joj se posle toga gubi svaki trag, drugi kažu da je umrla 1903. godine. Milentijevićeva se, međutim, sa tim tvrdnjama ne slaže. Njena teza je da ju je, posle iznenadne smrti sopstvenog deteta, usvojila Milevina najbolja drugarica Helena, koja je bila udata za uglednog ekonomistu Savića.
Milentijevićeva se posebno osvrće na 1905. godinu, koja je za Ajnštajnove, ali i za nauku bila godina čuda. Tada je, bez mnogo naučne literature, napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike. Većina fizičara slaže se da tri – o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti – zaslužuju Nobelovu nagradu.
– Ajnštajn stvara osnove nove fizike, Njutna stavlja na glavu, menja teoriju prostora i vremena. Međutim, kako je njegova slava rasla, tako se njihov odnos pogoršavao. Milena piše Heleni: „Moj muž je postao slavan, ali se bojim da slava ne uđe u njegovu glavu i da ne izgubi humanu stranu“. Žali se da se oseća usamljenom, zapostavljenom, da joj je samopouzdanje poljuljano. U to vreme Albert ulazi u avanturu sa sestrom od tetke Elzom i Milevin život se pretvara u pakao.
Ajnštajnovo ponašanje tokom razvoda bilo je do te mere okrutno da je ražalostilo i njegove prijatelje, a Milevu skroz uništilo. Iako prevarena i ostavljena, nije dozvolila da bude poražena. Milentijevićeva prvi put otkriva da je Mileva izabrala odličnog advokata koji se izborio da novac od Nobelove nagrade pripadne njoj.
– Na Zapadu pogrešno pišu da joj je poklonio polovinu Nobelove nagrade. Nije tačno, ona je to izdejstvovala. Ajnštajn je rekao Milevi da će kad dobije Nobelovu nagradu sav novac, koji će naslediti njihovi sinovi, staviti u banku, a ona će moći da vuče interes. Nije prihvatila, naterala ga je da potpiše da novac od nagrade, kad je dobije, postaje njena svojina. Prihvatio je, jer drugačije nije mogao da se razvede.
Međutim, pošto je dobio Nobelovu nagradu, koja je postala Milevina svojina, njihovi odnosi se poboljšavaju. Ona kupuje petospratnicu u najlepšem delu Ciriha, Ajnštajn joj se ponovo udvara, odseda kod nje i zajedno provode vreme.
– Ubeđena sam da ga je volela i dalje. Njemu je bila potrebna, jer nikad nije našao drugu ženu koja bi bila tako pametna, sa kojom je mogao da razgovara o fizici, muzici, pozorištu i književnosti. Mileva kao da je ponovo bila srećna, ali Albert je nepredvidiv. Odjednom piše testament za novu familiju i traži od Mileve da ona i deca ne traže više ništa od njega, jer bi ostalo ostavio novoj familiji. Mileva ga je ponovo pobedila i od tog testamenta nije bilo ništa.
A onda dolaze tridesete i velika recesija koja dovodi Milevu gotovo do prosjačkog štapa. Mlađi sin oboleva od šizofrenije što dodatno komplikuje njihove živote. Ajnštajn se seli u Ameriku, Mileva zavisi od njega i on je širokogrudo pomaže. Izgubila je dve kuće, treću je uspela da spasi tako što je Ajnštajn otkupio. Ubedio je da živi u njoj do smrti.
– Pred kraj njenog života, 1947. odlučili su da prodaju kuću. Sama ta prodaja je na nov način opisana u mojoj knjizi. Iako je bio dogovor da podele novac, ona mu nije poslala ništa. Ostavila ga je za brigu o sinu, jer nije imala poverenja u Alberta. Poznavala ga je, znala je da ume da obeća i posle okrene ćurak i uradi potpuno drugačije. Nije tačno da je umrla u bolnici gde idu siromasi. Ajnštajn ju je izdržavao do pred smrt, a onda je prodala kuću i nije joj više bio potreban novac. Imala je više nego da plati bolničke troškove. Sklopila je oči 1948. godine znajući da joj je dete obezbeđeno.
Dragana Matović | novosti.rs
Otkriće: MILEVI PRIPADA AJNŠTAJNOV NOBEL!
Anastasija Hajdi Larvol dokazuje ravnopravnu ulogu Mileve Marić i Alberta Ajnštajna u nauci. Brakorazvodna presuda precizirala ako Albert dobije Nobelovu nagradu, glavnica postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn
Mileva i Albert Ajnštajn dok su bili u braku
NOBELOVU nagradu za fiziku, dodeljenu 1921. Albertu Ajnštajnu zaslužila je njegova prva supruga Mileva Marić. Dokaz za to nalazi se u presudi u razvodu koja je narodu skrivana više od pola veka nakon smrti nobelovca, otkrila je istoričarka Anastasija Hajdi Larvol.
– Decenijama je u javnosti prikazivana nekompletna presuda o razvodu zbog Ajnštajnove preljube s rođakom. „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ je iz dokumenta izbacivala ključni član koji kaže da ako Albert dobije Nobelovu nagrada glavnica od tog iznosa „postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn“. To znači da je Mileva morala da ima vrlo značajan doprinos u radu koji je dobio Nobelovu nagradu, jer inače ne bi mogla da dobije ovakvu presudu – rekla je Anastasija Hajdi Larvol na predavanju održanom u utorak u Matematičkom institutu SANU.
Ona je podsetila i na besomučnu trku za pisanom zaostavštinom Mileve Marić, posle njene smrti u avgustu 1948. u Cirihu. Oto Nejtan, Ajnštajnov advokat, prvim avionom je došao iz Amerike i iz njenog stana pokupio svu dokumentaciju koja bi mogla da bude kompromitujuća za popularnog nobelovca.
Međutim, nije znao da ga je prestigla Frida, supruga Milevinog i Albertovog sina Hanc Alberta.
– Kad je Ajnštajn umro 1955, Hanc Albert je rešio da objavi ljubavnu prepisku roditelja, ali i svoju prepisku s ocem, koja je vrlo potresna. Ona otkriva, između ostalog, da je Albert tražio od dece da se odreknu nasledstva. Kad je knjiga bila spremna za štampu u Cirihu reagovala je „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ i pokrenula sudski spor da spreči objavljivanje prepiske. Ciriški sud je presudio u korist fondacije. To je veoma nepravedno, a pozadina je čisto politička, suđenje je bilo farsa – navodi Anastasija Hajdi Larvol.
Po odluci suda i ljubavna prepiska Mileve i Alberta oduzeta je od njegovog sina i sa svom ostalom dokumentacijom odneta u Jerusalim. Odluka ciriškog suda formalno se zasnivala na Ajnštajnovom testamentu kojim je svu svoju pisanu zaostavštinu ostavio svojoj sekretarici Heleni Dukas i advokatu Otu Nejtanu, koji su osnovali „Centralnu fondaciju Albert Ajnštajn“.
– Tek 2006. Ajnštajnova arhiva je otvorena, a 2009. je izašla prva knjiga sa citatima dokumenata, bez analize. Za sve to vreme trajale su naučne polemike oko Milevine uloge u dobijanju Nobelove nagrade.
Ta zatvorena arhiva mnoge je ubedila da Ajnštajn pre braka s rođakom Elzom uopšte nije imao porodicu – kaže Anastasija Hajdi Larvol.
LOŠ MATEMATIČAR
OTVARANJE Ajnštajnovog arhiva treba da reši još jednu nelogičnost vezanu za dodeljivanje Nobelove nagrade.
– Zvanični podatak glasi da je Nobelov komitet odlučio da 1921. niko nije zaslužio u kategoriji fizike. Međutim, sledeće godine isti komitet donosi odluku da nagradu dobije Albert Ajnšatajn „za doprinos fizici i otkriće fotoelektričnog efekta“. Međutim ti radovi o fotoelektričnom efektu napisani su 1905. i 1906. dok su Mileva i Albert bili u braku. Ona mu je tada radila sve proračune jer je Ajnšatajn bio veoma loš matematičar – naglasila je Anastasija Hajdi Larvol.
B. Subašić | 26. novembar 2013./novosti.rs
TAJNA AJNŠTAJNOVE I MILEVINE VANBRAČNE ĆERKE
Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku
Albert Ajnštajn i Mileva Marić
Ovo delo otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope
ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.
Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.
Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.
– Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga – kaže za „Novosti“ Skrobonja.
Po njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.
– Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako – i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce – kaže prevodilac ove knjige.
Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se – onako mladi i zaljubljeni – toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.
Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.
Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.
Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi – Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.
– Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji – bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila za vreme boravka u Srbiji, bili najupečatljiviji – ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i – možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna – studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine – objašnjava Skrobonja.
Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira…
B. Đorđević | 15. jun 2012./ novosti.rs
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE 